VRISAK OČAJNIKA

Čak i onima koji u glavi imaju samo dve ukrštene moždane vijuge može biti jasna suština novog zakona o terorizmu ukoliko bi se postavilo već više puta pominjano pitanje: kako to da u vreme divljanja albanskih separatista zakon nije bio potreban, a sad je navodno njegovo hitno donošenje postalo tako neophodno i urgentno. Odgovor, takodje više puta do sada pominjan, glasi: albanski separatizam i teroristička aktivnost njegovih nosilaca nisu bili opasni po vlast u Beogradu, a studentski pokret "Otpor" jeste. I tu bi se mogla završiti svaka rasprava, bar sa onima koji imaju te dve moždane vijuge. Sa onim sa jednom ne vredi ni raspravljati, ali, treba reći: oni sa jednom vijugom ni ne žele raspravu.

Ako je Jednovijugašima sasvim svejedno  to što su pojedine odredbe novog zakona u suprotnosti sa važećim Ustavom, ako im je svejedno to što se tim zakonom negiraju elementarna prava čoveka i gradjanina, ako im je svejedno što je taj zakon u suprotnosti čak i sa zdravim razumom, onda se s pravom može postaviti pitanje zašto se taj zakon uopšte donosi? Koga se to Milošević i njegovi boje kada svaku svoju nameru da po svaku cenu zadrže vlast, satirući ostatke slobodnog mišljenja u Srbiji, moraju da maskiraju nekakvim zakonskim paragrafima ? Zar ne bi bilo i hrabrije i moralno ispravnije odmah reći da vlast nema nameru da se sklanja, te gradjanima staviti do znanja da će svaka njihova akcija u tom pravcu biti drakonski kažnejna, nego se zamlaćivati sa skupštinskim procedurama i usvajati zakone koje će ionako sav razuman svet samatrati za sulude, zločinačke i tiranske?

Dakle, Milošević i njegovi ili još uvek zaziru od Nekoga i Nečega te još uvek imaju nameru da kriju svoje namere, ili su ipak procenili da i Jednovijugašima treba priuštiti kakvo - takvo zakonsko opravdanje porodične diktature. Kao, misle oni, ukoliko bi tretman drugačijemislećih Srba postao predmetom rada isključivo policijskih batinaša, paramilitarnih vojski i bandi maskiranih nosilaca bejzbol palica, Jednovijugaši bi se mogli pobuniti i ustati u odbranu Gradjanina Srbije? Zna režim da Jednovijugašu zakon na srcu leži te da će on pristati na umlaćivanje dece po ulicama samo ako je stvar propisana pravnim regulama. Ovo je ozbiljna država, odnosno, bar je Jednovijugaši takvom smatraju. Otuda sva ova predstava sa zakonom, koji je nastao "preuzimanjem odredbi iz antiterorističkih zakona najznačajniih evropskih država". Hoće reći, kada neko od Gradjana dobije novac iz neke od tih država, onda je to izdaja, a kada oni prepišu njihov zakon, onda je to nešto drugo. Problem je, kao što rekoh u vijugi. Da su bar dve, dalo bi se štogod i porediti. Jedna vijuga - jedna misao. 

Zato se iskreno i nadam da će ovaj najavljeni zakon o terorizmu uskoro biti prevazidjen. Po nekom novom zakonskom projektu svaki Gradjanin Srbije će sticanjem punoletstva odmah dobijati i odgovarajuću sudsku presudu u zavisnosti od svog dotadašnjeg ponašanja, partijske i porodične pripadnosti te genetskih osobina, odnosno broju vijuga na mozgu. Kasnije, tokom njegovog zrelog života, trebalo bi samo, u odredjenom trenutku, adminitrsativnim aktom donositi rešenja o izvršnosti kazne i istog upućivati u zatvor. Tako bi se izbegla petljanija sa sporim sudovima, brbljivim advokatima i tvrdoglavim svedocima. Sa ovim izmenama u zakonu bi trebalo požuriti jer djavo ne spava a i naša istorijska iskustva su vrlo poučna.

Naime:

Hodalo je nekada zemljom Srbijom raznih vojski i raznih porobljivača. Turci su  pretke Gradjanina Srbije,  zbog Otpora  nabijali na kolac, sekli im glave, zidali ćele kule pa Otpor ipak nisu uspeli da uguše. Vladali su ovde i Nmački fašisti. Oni su dedove Gradjana Srbije streljali kao taoce. Stotinu ljudi za jednog nemačkog vojnika! Pa ipak, Otpor nisu uspeli da uguše. Naprotiv.

A mora se priznati da su i Turci i Nemci bili profesionalniji i, u svom zločinačkom tretmanu Srba, časniji. Ubijali su profesionalno i s jedinim ciljem da unište. Jednovijugaši žive od toga da čoveka i gradjanina ponize, da zgaze, popljuju, pa tek onda ubiju, ako treba. Više im je stalo da unište dušu nego telo. Tek kada zgaze druge oni mogu da se dovoljno vozdignu, tek kada ponize i osramote druge oni mogu da se osete moralno nadmoćnijima.

Postoji još jedna razlika koja Jednovijugaše odvaja od Nemaca i Turaka. Ovi potonji su imali gde da pobegnu. Jednovijugaši će ostati ovde zauvek  pa će biti dovoljno vremena za priču i razgovor o tome šta je bilo i kako je bilo.    

 Elem, ni  Turci ni Nemci ne slomiše Otpor nego će ovi ovde sa svojim zakonom. Srbija, takva kakva je, može biti i varana i zamlaćivana i preko vode žedna prevodjena, ali da bude bijena, to već neće ići. O tome Jednovijugaši još ne misle. Ne može ta jedna vijuga sve da postigne. Svega da se seti.

 Osnovna snaga Otpora je u samom njegovom postojanju. Zato su Jednovijugaši tako odlučni da ga zatru. Otpor se po svojoj prirodi ne može neutralisati. I neutralni i skrajnuti Otpor je ipak Otpor. Otpor se može samo uništiti. Ako može?     

Jer, po Srbiji još ima šume gde se Otpor može skloniti kao što su mu i preci radili. Postoije i granice preko kojih se može pobeći: u Crnu Goru, u Republiku Srpsku, u Makedoniju, u Bugarsku, Madjarsku, u Rumuniju... Kada su Rumuni nekada mogli da preko Dunava beže kod nas, moćiće i Otpor Srbije kod njih. Toliko nam bar duguju. Otpor je kadar da postoji i u ilegali. To je njegovo iskosnko stanište. A znaci njegovog prisustva pojavljivaće se svuda: po zidovima zgrada, trotoarima, vozovima, po školskim klupama, dečjim vrtićima, svuda. Cela Srbija će zahvaljujući jednovijugaškom zakonu biti prekrivena znakom Otpora i tu Jednovijugaši neće moći ništa. Nema u Srbiji toliko policajaca da stanu na svaki ćošak i nema toliko prodanih duša koje će da cinkare i prijavljuju. Uplašeni Gradjanin koga je proizveo režim, naći će u tihoj podršci Otporu svoj dugo traženi oblik protesta i protivljenja . Jednovijugaši će tek videti šta ih čeka, kada ćutljivi, kivni, čemerni Gradjanin, odluči da zaćuti još više i da se posveti najomiljenijoj srpskoj disciplini: inatu. Otpor će tada postati zaista masovna pojava.

 Zato je najavljeni zakon o terorizmu samo najava kraja. Histerija. Vrisak očajnika ubedjenog da mu je sve dozvoljeno. Srbija 2000. godine nije ni nalik onoj iz 1993. Sa jednom vijugom u glavi se može potonuti veoma duboko, ali se ne može stići daleko.

A prispeli  su novi klinci koji nemaju niti rezervnu zemlju niti rezervu sudbinu. Prisiljeni su da žive Otpor.