U HAG PA NA TRG
I pored očigledne sušičavosti koja se širi kolektivnim nam plućima teško je ne primetiti da je, nakon nedavnog kompletiranja liste haških pritvorenika, vazduh u Srbiji bar za koji promil čistiji nego ranije. U svoju poslednju veliku patriotsku misiju otišao je Vojislav Šešelj, nekada najmlađi doktor nauka, četnički vojvoda, militantni patriota, omiljeni opozicionar, demagog, logorejični mislilac, ukratko čovek od čije je otrovne pljuvačke kojom je prštao diljem Srbije progorevalo sve što je bilo satkano od pristojnosti, tolerancije i zdrave pameti. Njome je zagadio sve čega se dotakao: istoriju, tradiciju, kulturu javnog govorenja, lepe običaje... Otišao je naš veliki bojovnik da, po sopstvenoj najavi, «rasturi Haški sud» i raskrinka anti - srpsku zaveru. Nakon burne, skandalozne i po svojim efektima tragične karijere, Vojislav Šešelj je prvi put učinio nešto čime je prevazišao sebe samoga: otišao je. Taj gest zaista zaslužuje svaku pohvalu uz jednu malu napomenu: bilo bi zaista kud i kamo bolje, kako po ovu zemlju tako i po njene građane, da Vojislav Šešelj nikada nije ni dolazio.
I ma kako u zemlji Serbiji bilo nepopularno, pa čak i nepristojno, pominjati Haški tribunal u pozitivnom kontekstu jer je ta firma navodno produžena ruka Amerike ispružena da čeličnim stiskom zgromi ostatke «zaklanog naroda», ne može se poreći da hladna sterilnost ovog silom privijenog obloga na naše ratničke rane, nema i pozitivnih efekata. Pre svega, kao što je napred rečeno, neki veoma moćni izvori nestabilnosti izmešteni su van granica zemlje. Iako sada može izgledati kao potpuno nezamisliva, ipak se jesenas, da nije bilo Haga i Tribunala u njemu, mogla zamisliti i sledeća slika: u finalu izbornog nadmetanja za mesto predsednika Srbije, trče V. Koštunica i S. Milošević. Imali bismo čak i to zadovoljstvo da ovog potonjeg vidimo na nekakvom Ušću, Terazijama ili sličnim istorijskim mestima kako grmi protiv svega postojećeg promovišući ponovo ono iz čega smo se, na jedvite jade i uz more žrtava i nedaća, upravo iskobeljali. Da nije Haga i Tribunala u njemu sve ono što se dešava tamo trebalo bi u priličiti ovde, u Beogradu ili, možda Nišu, e da bi se razbila monotonija. Naše sudstvo koje, čast izuzecima, nije kadro da u zatvor otpremi čak i jednu takvu beznačajnost kao što je Dragoljub Milanović, bivši direktor Televizije Srbije, trebalo bi da se uhvati u koštac sa štihovima kao što su Milošević, Šešelj, pa čak Karadžić i Mladić. Ako nema nikoga ko bi mogao da odgovori na pitanje šta bi se desilo kada bi tokom takvog nekakvog suđenja u Beogradu ili Nišu (zbog razbijanja monotonije) jedan od ove dvojice (Milošević, Šešelj) ustao sa klupe, prišao sudiji i razvalio mu jedan sočan šamar, evo, odgovoriću ja: ne bi se dogodilo baš ništa, osim što bi se Srbija zacenila od smeha.
Dakle. Zahvaljujući Hagu i Tribunalu u njemu, pošteđeni smo i ovakve zabave.
Uz sve navedeno, Haški sud nam je ponudio i do sada neiskorištene šanse. Pružio nam je priliku da o interesima zemlje odlučujemo kao sav normalan svet: na razuman i isplativ način. Šta bi se dogodilo da smo odmah, ne časeći časa, isporučili međunarodnoj pravdi sve one koji su se nalazili na njihovim poternicama? Naravno, nismo morali da od te isporuke pravimo seosku zabavu, da pevamo i veselimo se, jer je u suštini stvari ova i ovakva isporuka ipak su bruka za državu i dokaz da ona nije kadra da sama izađe na kraj sa svojim sopstvenim problemima. Dakle, ne bio to bio povod za radovanje, ali svakako razlog za uspešnu trgovinu. Jer, šta su ti ljudi, taj Milošević, Šešelj, Ojdanić, Šainović, Mladić, Karadžić, Šljivančanin, Mrkšić... šta su oni i njihovi životi u krajnjoj liniji naspram budućnosti cele zemlje i njenih građana? Pa ako smo mogli da stotine i hiljade mladih ljudi šaljemo u smrt zarad odbrane krajnje sumnjivih političkih ciljeva, ako smo mogli da ulazeći u rat sa najmoćnijom vojnom alijansom mladost ove zemlje prezentiramo kao glinene golubove, šta nas to sprečava da nekoliko istrošenih, moralno krajnje problematičnih, i uz to, za kolektivnu propast veoma zaslužnih osoba, otpremimo u jednu pitomu varoš, u jedan skoro sterilan zatvorski prostor gde bi im bio garantovan ne samo život nego i konfor dostojan krunisanih glava??
Da je to učinjeno odmah, ne časeći, da su svi još pre godinu ili dve tamo bili smešteni do poslednjeg i bez izuzetka, šta bi se o Srbiji govorilo u Briselu, Vašingtonu, Njujorku..? Gomile tamošnjih papagaja koji uporno i dosadno ponavljaju «saradnja sa Hagom, saradnja sa Hagom, saradnja sa Hagom» morali bi da izmisle neku novu pesmicu, neku koja bi ovoj zemlji bar donekle išla u prilog. Sa tom novom pesmicom na repertoaru pevačkih družina u Briselu, Vašingtonu, Njujorku... i ovdašnja vlast je mogla da mnogo snažnije razvije neke svoje barjake. Na njima bi stajala pitanja o odgovornostima zločinaca iz ostalih Yu republika, tu bi se našao i problem srpskih izbeglica iz Hrvatske, te Kosova i kosovskih Srba. Svi bi ti zahtevi, apeli, potraživanja, inicijative, sve bi to bilo ojačano nečim što ne bi moglo da se poriče i dovodi u pitanje, a to je spremnost Srbije da se uključi u međunarodnu zajednicu i povinuje opšteusvojenim regulama i samim tim bude tretirana na odgovarajućči način, odnosno kao ozbiljan i punopravan partner.
Naravno, genetski tužni i na sve ojađeni, mi smo, zbog naših isporučenih heroja mogli da škrgućemo zubima (što i sad činimo), da ispotaje, u gluvo doba i uz napuštene vodenice, bacamo čini na Ameriku, da našim velikanima podižemo spomenike po trgovima srpskih varoši, da njihovim svetlim imenima kitimo naše ulice, i niko nam na tome ne bi zamerio. Svako se kiti onim čime ima pa bismo to pravo i mi imali. Sa druge strane, osnovni cilj, a to je početak korenitog preobražaja ove zemlje, bio bi postignut. I to za male pare: isporukom međunarodnoj pravdi (ma šta se tim imenom zvalo) nekoliko tipova koji i po Božjim i po ljudskim merilima i ne zaslužuju ništa drugo osim duge i otrežnjujuće robije.
To bi im sledovalo, ako ni zbog čega drugog, a ono zarad teškog oštećenja kolektivne pameti koje su nam načinili i zbog čega nikako da se okanemo poslova na sopstvenu štetu i sopstvenu bruku.