Sudbina komšijine krave

Ima li čega goreg od bajatog vica? Ima. To je vic koje niko osim pripovedača ne razume. A ako je vic i nerazumljiv i bajat, onda onaj ko ga uporno pripoveda ili nije pri čistoj pameti ili je školu učio kod onog veselnika što je onomad iscrtavao srpske granice na liniji Karlobag – Virovitica. Pošto treće solucije nema onda zaista nije teško oceniti kojoj kategoriji pripadaju autori anegdote koja tokom poslednjih nedelja potresa Srbiju. Geg je baziran na pretpostavci da Gradjanin Srbije nema trenutno drugog posla nego da mozga na temu da li je bolji Djindjić ili Koštunica, te koga bi od ove dvojice želeo da vidi kao apsolutnog vodju nacije, bez kojeg (Vodje), videlo se, Srbija niti može da živi niti da mre.

Sastavljači vica su pošli od pretpostavke da Srbin od iskona u dubini svoje duše gaji epsku potrebu da obožava vlast pa pošto je mesto trenutno upražnjeno, valjalo bi ga popuniti. Zato je iskorišćeno jedno ubistvo iz zasede, pa su onda ispušteni neki vetrovi preko novina pa su se raskokodakali neki već očupani petlovi i tako dalje i tome slično kako u ovakvim skaskama biva. Pale su i teške reči, pominjana je korupcija, povezanost članova vlade sa organizovanim kriminalcima, najаvlјivani su i vanredni izbori kad im vreme nije i kada niko za njih nije bio spreman... 

 Rezultat priče je poznat: umesto smeha i zabave, stvorena je politička kriza u državi koja, još uvek još uvek mamurna od teškog pijanstva, batrga na nesigurnim nogama tražeći izlaz iz ničega u kome je godinama prebivala. Sastavljači vica su na ovaj način pokazali da im je učenje  Velikog Mešetara ipak najbliže duši ma kako nastojali da ga po svaku cenu prikriju: odaje ih nipodaštavanje društvene i političke realnosti. I kao što je Veliki Mešetar živeo u snovima svoje cvetokose izabranice, tako i vicosastavljači žive u iluziji da se Srbija umnogome već odmakla od bezdna pa bi oni i da se malo poigraju politikom, da malo pritišću one sitne dugmiće na tabli odakle se rukovodi tudjim životima i smrtima. Neki tipovi su sebi uvrteli u glavu da dobijanje izbora podrazumeva i pravo na (nema boljeg izraza) zajebanciju. Kao, oni su po prirodi zajebanti, pa što ne bi da se  malo zezaju i sa državom. Ne mnogo i ne dugo, nego malčice, tek toliko da se  komšijina krava štrecne i od zorta uneredi. Gubi se pri tom iz vida, ukoliko se o vidu uopšte može i govoriti, da osiroteli i obeznadjeni gradjanin Srbije igra ulogu te jadne krave i da mu izmršаvelom i ispošćenom uopšte nije ni do kakvih zezalica a pogotovu neslanih, sa dijarejom kao posledicom.

 Sada svi peru ruke jer, kao nisu mislili da će baš na ovo da izadje. Zajebantima, naravno ne treba baš svaku uzimati za ozbiljno, ali možda je ovo što kažu i tačno. Možda im je samo udarilo malo u glavu od silnih prijema, vojničkog postrojavanja i zakivanja u zvezde. Možda kažem. Novi su, mladi i povodljivi, ali naši su. Naučiće. U ovoj zemlji od 1945. na ovamo večito neki političari nešto uče. Najvažnije je da je to Naš čovek, a sve ostalo se već da naučiti. Komunisti su proklamovali ovu ideju i o njoj javno govorili dok antikomunisti o tome ne govore, nego ćute i rade. Tako se odonomad jedan antikomunista zaleteo da baš u Vašingtonu, gde je poslat za ambasadora, podučava svetske diplomate o tome šta je u toj branši red, a šta ne. Umesto bezličnih tipova iz stada Velikog Mešetara koji nisu smeli ni da kinu pre nego pripitaju za dozvolu nekog iz Familije, sada je naša diplomatija bila pojačana i jednom burazerskom pojavom koja sa predsednikom države i nadredjenim mu ministrom razgovara preko novina  kao da sede za šankom u kakvom kafiću.

 Ali ništa od ovoga ne bio bilo toliko strašno da je uoči izbora ili tokom burnih oktobarskih dana neko iz pobedničkog tabora pošteno obećao zajebanciju kao jednu od vidova zabave ovdašnjeg pučanstva. To naravno, ne bi bilo lepo ali bi bilo pošteno. Ovako kako je sada niti je lepo niti pošteno. O koristi  da ni ne govorimo. Ispostavilo se da je normalnost, uljudnost i odmerenost i dalje najdeficitarnija roba u Srbiji. Više i od ulja i od lekova. Može neko neprekidno talambasati o nekakvih osamnaest partije koje čine DOS i teškoćama oko usaglašavanja njihovih stavova, ali mi ćemo uvek znati da se radi o osamnaest LIDERA i osamnaest njihovih volja kao i o osamnaest hiljada onih koji se oko njih tiskaju i preko njih nastoje da nešto ušićare. Kada se pod jedan jedini rep navuče gomila podrepnih muva, i rep sam mora makar malo da se izdigne. U pitanju je čisto fizički zakon. Zato je sve belodanije da jedini stranački program koji bi u ovom trenutku mogao da makar malo zagreje usahlog srpskog birača u stvari lični moral. Dakle ono što čoveka čini čovekom. Priča nije ni nova niti originalna: politički mislioci su još od vremena američke revolucije tvrdili da ovakva smutna postrevolucionarna vremena traže ljude čvrstih moralnih ubedjenja. Bez takvih je svaka revolucija osudjena na dugo i mučno pretvaranje u sopstvenu suprotnost.