STRADANJE  JADNE TRAVKE

Koji doživljaj može imati gradjanin Srbije tokom praćenja rasprave u ovdašnjem parlamentu? Možda je pitanje izandjalo od upotrebe ili bi, u obilju drugih nedaća, moglo da zazvuči čak i nesuvislo? Odgovor na njega je veoma važan i zato što duh koja vlada u ovom predstavničkom domu nije specifikum samo ove institucije srpske novorodjene demokratije nego odraz opšteg stanja na ovdašnjoj političkoj sceni.

Odavno je i više puta do sada izrečena notorna činjenica da vladajući partijski konglomerat nije dugotrajan proizvod i da će pozicije partija, odnosno njihovih lidera morati da, na demokratski organizovanim izborima, dožive svoju proveru. Ono što je bilo sporno je pitanje - kada.  Teško je bilo očekivati da bi ovako kocipirana garnitura mogla da se održi pune četiri godine i sačeka redovno izborno propitivanje. Ali, ono što je mnogo gore je insistiranje na izborima po svaku cenu kao da je pitanje poreraspodele vlasti najvažniji problem današnje Srbije. Upravo u odnosu prema ovoj odrednici nalazi se osnovna razlika izmedju takozvane reformske i legalističke frakcije unutar vladajuće grupacije. Reformisti odlično znaju da vreme radi za njih i da će svaki pozitivan pomak u pravcu reformi koji bude bio vidljiv oku običnog gradjanina, predstrvaljati veoma stabilan politički poen. Legalisti, sa druge strane, to nastojanje vide kao sopstvenu štetu bojeći se da puko insistiranje na redosledu političkih poteza ne bude shvaćeno kao njihova nemoć i jalovost . To je sasvim legitimna bojazan pa oni zato nastoje da sve što je u Srbiji učinjeno dezavuišu i vrate na početak e da bi se prethodno vljano pravno definisalo, normativno opremilo, pa tek onda, jednoga dana, natenane i bez žurbe sprovelo, kao što je red i običaj u zemljama gde je obezbedjena dominacija prava nad svim drugim grupnim i pojedinačnim interesima.

Ne može se reći da je i ovako proklamovani politički metod bez logike i pameti. Suprotstavljanje voluntarizmu i bezakonju su brana svakoj diktaturi, pa takva nastojanja mogu samo pogodovati demokratskim procesima a ne škoditi im. Pa čak ako se jedna i druga strana dohvati krupnijih reči i glasnijeg govora u okvirima pralamentarne igre i nadmetanja, to nije ništa strašno. Sukob ideja se izražava kroz dijalog političkih subjekta koji ne mora baš uvek da bude prijemčiv nešto osetljivijim ušima.

Nešto je drugo, medjutim, sporno u celom ovom, na prvi pogled - zamešateljstvu. Nešto što je po definiciji svojstveno mladim demokratijama porodjenim na grubom skutu diktatorskog šinjela. To je pitanje osećaja za meru i granice političke igre. Koliko i dokle sukobljenje političke grupe  mogu i smeju da stignu u svom ratu jedna protiv druge? Jer, demokratija se razlikuje od diktature i po tome što je ovo fingirani rat, što se vodi dozvoljivim sredstvima i po zadatim pravilima. Sve ono što nadilazi pravila i koristi se nedozvoljenim sredtvima spada u domene koji sa demokratijom nemaju mnogo veze osim što se mogu nazvati njenom zloupotrebom. Ni granicu sukoba stoga nije teško utvrditi. Ona se povlači na onom mestu odakle bi politička igra mogla da ugrozi vitalne interese države i njenih gradjana.

Kod nas naravno, još uvek nije tako. Kod nas se politička borba još uvek vodi na život i smrt po principu «ili mi ili oni», kao da bi demokratija uopšte bila moguća ukoliko bi neko od «ovih» ili «onih» bio do nogu ppotučen. U sklopu aktuelnih društvenih okolnosti takva premoć je apsolutno nezamisliva. Stoga, mnogo više od onih infantilnih polivanja vodom u Skupštini, od onih mangupskih namirivanja i dripačkog psovanja kojim se predstvaljaju već deklarisane antidemokratske grupe, može da zabrinu izrečene konstatacije o definitivnom i neumitnom prestanku saradnje dve DOS-ove frakcije. Ta nemogućnost dijaloga, to inistiranje ni ničemu, je prvi korak kojim je povredjena ona osteljiva linija gde se završava interes države i gradjana a počinje njihova šteta . To je ono mesto na kome svaki sukob ove vrste, bar kada su odgovorni ljudi u pitanju, mora prestati po svaku cenu, a rešenje biti potraženo u kompromisu.

Pri tome bi trebalo veoma povesti računa o jednoj krhkoj biljčici zvanoj «Gradajnin Srbije». To biće je već toliko iznureno raznim mlaćenjima prazne slame, jurišima na nebo i okolinu, velikim rečima i praznim pucnjima da mu je duša u samom nosu. Tog bolesnika na oporavku od teške i duge bolesti, tu jadnu travku bi trebalo poštedeti daljih iznurivanja. A stvar je veoma jednostavna i već odavno zapisana: politika jeste izvor moći i uticaja, ali je pre i iznad svega samo servis društva. To je suština svakog demokratskog sistema, i onaj politički delatnik koji to ne zna, možda nije dospeo sa neke druge planete ali iz nekog drugog vremena sasvim sigurno.  

Nesreća ove zemlje je u tome što je nedopustivo dugo prebivala upravo u tim, davno prošlim vremenima. A kada se daleko zabasa povratak nije lak. Naprotiv