SEĆANJE NA ZLATNA VREMENA

Intervju dr Bogdana Bogdanovica na koji sam slucajno naisao podsetio me je na ono zlatno vreme lova na vestice kada se u zemlji Srbiji jurisalo na nebo. Bas kada je pomenuti gospodin u pitanju, secam se kako ga je u “Politikinoj” rubrici “Odjeci i reagovanja” jedna gospodja, tada seklretearica redakcije u jednom politicko - informativnom i uz to nedeljnom glasilu, ostro napala koristeci tim povodom razarajucu argumentacij: G.Bogdanovic, tadasnji gradonacelnik Beograda, ljuto se, po gospodjinom misljenju zamerio srpskom narodu jer se u javnosti pojavljivao noseci na nogama bele carape i, preko crnoga kaputa,  nemarno prebacen zuti sal. Naravno, mi sada znamo da gospodji nisu toliko smtele ni carape ni sal pa ni sam g. Bogdanovic, nego je ona disciplinovano sprovodila zadatak parije: ukaljati a potom politicki marginalizovatti sve one koji su se protivili Srbiji.

Odmah treba reci da je “Srbija” bio Milosevicev omiljeni nadimak, ali mnogi to tada nisu znali pa ni pomenuta gospodja. Rekoh, bilo je to zlatno vreme u kome je svaka pa i poslednja bitanga dobila sansu da ponesto uradi za svoj narod i Njegovu (Srbijinu) Stranku. I nista tada nije bilo niti tesko niti nemoguce. Naprimer: dokazati nekom da je strani placenik je tada bila omiljena disciplina, tim pre sto su se inostranstva spremna da finansiraju srpske placenike veoma umnozila. Sednes, olizes plajvaz i napises pismo majci “Politici”, drugovi novinari to lepo zacine, zabibnere, zasole, pa objave. Onda na tvoje pismo reaguju vidjeni nacionalni i ini kulturni radnici, a ponekad zapljuste i telegrami podrske i odobravanja iz, sirom Srbije rasejanih, Mesnih zajednica. Misalim cak, da je Milosevic kojim slucajem, ostao na vlasti da bismo sasvim sigurno i veoma brzo dobili Orden Mesene zajednice sva cetiri reda. Ni u jednoj zemlji, ove male drustveno teritorjalne zajednice nisu u tolikoj merti uticale na razvoj politickih prilika kao sto je to bilo kod nas. I tako, uz pomoc nacionalnih intelektualaca iz Mesnih zajednica, od ljudi su pravljeni placenici, pa su kao takvi skidani sa svojih polozaja (postupkom zvanim “dogadjanje naroda” ili naprosto “definestracija”) i popljuvani i nablaceni, uvijani u novinski papir i slati direktno u nista.

 Sve ovo pisem samo da bi ukazao na to kako je danas borba protiv narodnih neprijatelja postala tezak i komplikovan posao. Ne moze se danas ni u privatnom razgovoru reci: taj i taj se nakupio  para zahvaljujuci zastiti vladajuce Familije, a kamo li to izgovoriti na televiziji. Videli smo onomad: emitovan je jedan televzijski spot sa slicnim sadrzajem i odose urednici, odose novinari, dize se buka i prasina. Ocigledno, ni narodni neprijatelji nisu kao sto su nekada bili. Nekada je to bila gologuzija, sirotinja,  jadna intelektualna boranija koja je, neimajuci drugog posla, pljuvala po Vodji i Njegovom Projektu. Sada su to fini, ugladjeni i nadasve bogati ljudi. Zato i nije moguce jednom takvom, pa cak ni onda kada mu praziluk nedvosmileno viri iz zadnjice, reci da je lopov ili, u najmanju ruku, varalica. Pre svega, tako stogod je uvredljivo, a potom i krajnje sumnjivo. Nigde kao u Srbiji pojmovi narodnog neprijatelja i narodnog dobrotvora nisu tako isprepletani. Jer da se ovi, kojima bismo danas da oduzimamo nelegalno steceni ekstraprofit, svojevremeno nisu prihvatili prikupljanja narodnih para, ko bi to onda cinio? A zna se da je narod blesav i da bi, da nije bilo zajma za Preporod Srbije, te pare uludo spiskao, a da nije bilo one cuvene inflacije iz 1993. godine , jos uvek bi nemackim markama hranio miseve po slamaricama i crvotocnim sanducima. Ko bi, da nije bilo njih, finansirao odrastanje sina Marka te mu obezbedio nosenje onih cuvenih gajbica koje su mu pomogle da konacno sazri, prevazidje adolsecentske traume i ekonomski se osamostali?? A Dedinje? Ko bio sagradio Dedinje? Zar se u zemlji u kojoj je cela privreda beznadezno stajala moglo sazidati tako stogod cekajuci na crkavicu iz nekavih drzavnih fondova? Zato se mora uvek imati na umu da su ti ljudi u svom permanentnom nastojanju da steknu sebi i pomognu drugima MORALI da saradjuju sa vlascu pa makar ona bila i Miloseviceva. Eto, oni se trude da saradjuju i sa ovom vlascu pa se stoga niko ne brine. To su ljudi domacini, koji nikada, kao ostali Srbi nisu pozeleli da komsiji crkne krava. Nadahnuti hrisanskim milosrdjem (inace ne izlaze iz crkve, osim u slobodno vreme)  oni su od komsije tu potencijalnu kravlju crkotinu kupovali: za jedan  krompir, dve zvake, tri dugmeta, ali kupovali. To sto je posle komsija crkao umesto svoje krave, nije bio njihov problem. Nisu oni krivi sto je u ovoj zemlji kupovina komsija zbranjena.      

Dakle, komlikovano je zaista. Ne moze se danas, kao nekad, neko scepati za bele carape ili zuti sal i zakucati na krst. Sve to mora polako, strpljivo, sistematski, po zakonu, pa dokle se stigne.

A ako nista drugo, ono su nam se bar budale okanule lova na neprijatelje.