Prostačenje, od prostačenja, prostačenju...

Nikada nisam posebno uvažavao televiozijske ankete u kojima se gradjani izjašnjavaju o ovome ili onome, a naročito ne one kada se glasa telefonom, anonimno, pa se u tim opredeljivanjima za nekakav "dogadjaj nedelje" ispali i gomila raznih nesuvislica. Ali, ipak, ovakva izjašnjavanja mogu biti zanimljivim indikatorom raspoženja pojedninih društvenih grupa, kao i povodom da se ista dovedu u vezu sa aktuelnim političkim trendovima.

Tako sam tokom jednog nedavnog izjašnjavanja TV auditorijuma o selidbi srbijanskog premijera Djindjića na Dedinje, primetio da su svi oni koji su u ovoj selidbi videli prvorazredi skandal i očiglednu naznaku naše skore propasti, grešili u padežima. Umesto da kažu da se Djindjić "seli na Dedinje", gotovo svi su govorili da se "seli na Dedinju".

Naravno, nije nikakva tajna da stanovit broj Srba i dana danas (2002. godina) ima problema sa padežnom promenom imenica sopstvenog jezika, pa shodno tome i zvanični politički promotori podešavaju svoj vokabular kao i način izražavanja. I dok se u svojoj opozicijskoj fazi današnja srbijanska vlast obraćala intelektualnom delu Srbije formulišući svoje poruke sofisticiranim jezikom grafita  u čemu je značajan doprinos dao trust mozgova iz pokreta "Otpor", sada smo svedoci jednog ponovnog oprostačenja jezika i političkog gesta.

Na stranu to što je i samo raspirivanje sukoba unutar DOS-a samo po sebi izraz političke kratkovidosti i, u krajnjoj liniji, odsustva elemenatrne predstave o tome šta je za ozdravljenje ove države i ovog društva trenutno najvažnije. Ali, i sam  način na koji se gradjanima stavlja do znanja da su novonastale političke oligarhije željne obračuna po svaku cenu, kako bi se konačno videlo ko je gazda Srbije, je do te mere piljarski (bez uvrede za časne prodavce voća i povrća) tako odvratno vašarski da to nadilazi mogućnosti i najžilavijih srpskih stomaka. Povodljiva i ljigava Miloševićeva Srbija, spremna da se zalepi za prvu cipelu koja je zgazi je ponovno postala merilo svih stvari. Noj se govori i njoj se obraća onaj politički ešalon koji se trenutno oseća ugrožen i skrajnut prvim reformskim zahvatima vlkade Srbije. Zato tu sve vrvi od krupnih reči, od takozvanih šešeljizama u kojima je sve puno nacionalnog interesa, nacionalnog ponosa, nacionalne ideje, a sve zajedno zsanovano na ničemu ili na čemu još manjem od toga. Pošast miloševićevske škole glume širi se srpskom scenom. Političke izjave ne daju više ljudi nego stranačke marionete. One se, ljuljujkajući se na nevidljivim koncima, ljute jedna na drugu, podpljuckuju, postavljaju uslove, ultimatume,  i na kraju zaključuju da se ovako, zajedno,  dalje neće moći.

Igra, bilo da je spontana ili unapred osmišljena ima dva cilja koji proishode jedan iz drugog. Prvi i najvažniji je zadobiti upravo ovaj naj masovniji deo Srbije koji pada na demagogiju, na simulaciju svega postojećeg, na lažnu nadu i jeftina rešnja bez rada i bez žrtve. Drugi je umrtvljenje kritičke Srbije gomilanjem živog blata praznoslovlja, hodanja u mestu, političkih silogizama i presipanja iz šupljeg u prazno. Omiljeni Miloševićev metod je ponovo u modi: stvoriti utisak da iz ovoga gde smo nema izlaza, da je ovo što je konačno i nepromenljivo, a da smo svi mi žrtve ili svesvetske zavere ili neke mučne sudbine izazvane dalekim praroditeljskim grehom.  Na ovaj način žele se izbaciti iz igre svi oni koji više ne mogu da čekaju, svi oni koji bi želeli da se što pre i bez obzira na žrtve domognu spasonosne obale normalnosti. Računa se na to da su  žudioci za normalnim po prirodi svojoj lako ranjivi pa veoma lako dižu ruke od svega i, iscrpljeni decenijskim umorom,  odustaju od otpora.  

Prostačka Srbija je ponovo u ofanzivi. Kipi od srdžbe kivna na sve i svakog, kuka i žali za vremenima kada je u Srbiji postojao jedan gazda i jedno kanabe na kome se, u dve reči, rešavalo o zajedničkom  biti ili ne biti. Izmedju dve političke ponude : jedne koja predvidja  znoj i suze u zamenu za mali korak napred i druge koja se zalaže za slatko tapkanje na sigurnim pozicijama nemenjanja, ona će izabrati ono što je ugodnije njenom uspavanom duhu i njenim pomešanim padežima.

Iako će biti uložen ogroman trud da bi se predstojeći obračun prikazao kao okršaj Koštunice i Djinđića, ne treba gubiti iz vida da će u suštini to biti sudar dve Srbije: one Miloševićeve, konzervativne i retrogradne i one druge, za koju se može reći sve osim da je polumrtva i sa očima na potiljku.