PRICA SA NEIZVESNIM ISHODOM

      Jedna od osnovnih odlika takozvane jednoumne politike je nedostatak

      osnovnog smisla za kreaciju. Svi politicki genijalci koji su obelezili

      nasih proteklih desetak i kusur godina patili su od istih boljki:

      rigidnosti, nemastovitosti, siromastva ideja i ostalih simptoma plitke

      pameti. Neki kazu da je to bila njihova svesna namera, svojevrsna

      simulacija primitivizma kako bi ih lakse prihvatila i svarila nezrela i

      poludivlja politicka javnost, dok je ipak realnije objasnjenje da oni i

      nisu mogli drugacije. Medju mnogim mistifikacijama koje prate politicku

      delatnost, jedna od najzastupljenijih je ona koja u svakoj budalastini,

      izvaljenoj na javnoj sceni, vidi svesnu nameru i deo nekakvog dugorocnog

      plana.

      Tako je tesna pobeda Djukanoviceve frakcije na izborima u Crnoj Gori

      direktna posledica nabusite uverenosti vladajuce garniture da je

      osamostaljenje ove republike gotova stvar kojoj je nedostajala samo

      formalna verifikacija birackog tela. Ispostaviulo se da nije bas tako te

      da je nestanak Milosevica sa jugoslovenske politicke scene umnogome uticao

      na motivisanost gradjanina Crne Gore da iz YU federacije pobegne po svaku

      cenu. Takodje se ispostavilo da u senci Miloseviceve pretnje nije bilo

      tesko biti demokrata sto se i te kako odrazilo na odnos medjunarodne

      zajednice prema Crnoj Gori i Djukanovicu licno. Sada toga vise nema,

      prilike su se promenile pa samim tim i ponasanje ostatka sveta, bar onog

      koji na Balkanu vidi i sopstvene interese.

      Ali ako se vratimo za trenutak gorepomenutoj politickoj kreativosti i

      zamislimo da se koliko sutra u celoj SRJ raspise referendum o tome da li

      Crna Gora treba ili ne treba da ode iz federacije, Djukanoviceve sanse bi

      bile neuporedivo vece. Sudeci prema porukama koje su stizale iz srpske

      javosti tokom kampanje vodjene u prilog crnogorske samostalnosti,

      zagovornici Milove republike dobili bi punu podrsku i overenu punomoc

      zarad osnivanja samostalne manufakturne radionice za izradu demokratije.

      Ceneci pri tom izvore odakle je ova naklonost ka Milovom projektu stizala

      ne bi se moglo govoriti ni o kakvoj zluradosti, osvetnisvu, uvredjenosti

      jaceg brata ili ljubomori… Jednostavno, srpska javnost je umorna od svog

      tog otuznog prenemaganja, prelivanja iz supljeg u prazno, praznih prica i

      krupnih zaklinjanja.

      Pritisnut sivilom svakodnevnice koja se nakon pada milosevicevskih kulisa

      jos vise ogolila, gradjanin Srbije nema ni volje a ni snage da se bakce sa

      pitanjima crnogorske drzavnosti niti u tom pitanju vidi neki svoj poseban

      interes. Za to bi eventualno bilo zainteresovano malobrojno jato

      domoljubnih papagaja, ali naviknuto na pevanje u horu, ono je u odsustvu

      nekadasnjeg RTS-a ostalo bez slagvorta, partiture i dirigenta. Zato cuti.

      Ostatak srpske javnosti porucuje: ako Crnogorci hoce da idu neka im je sa

      srecom. U toj nemustoj ali jasnoj poruci nalazila se i najopasnija mina na

      koju je nagazila arogantna i samim tim tuzno smesna Milova propaganda

      zasnovana na pljuvacini o nekakvoj ugrozenosti sa severa, vojnim i ostalim

      pretnjama tzv. nastavljaca Milosevicevog projekta. Dakle, odrpani i

      osiromaseni gradjanin Srbije nema ama bas nikakvih interesa da leti u rat

      ili na nekakve demonstracije kako bi srusio “izdajnicki” Milov rezim. Tom

      rezimu najveca opasnost je on sam tako da ce pozicija Mila i drugova sve

      vise slabiti ne samo povecanjem spoljnjeg pritiska nego i nedostakom

      omiljene propagandne municije o velikosrpskim aspiracijama.

      Sve bi naravno bilo mnogo zabavnije da nije realnih opasnosti koje se

      kriju iza Djukanoviceve namere da ostvari svoju viziju Jugo federacije u

      kojoj bi obe clanice bile potpuno nezavisne i suverene. Posto je rec o

      klasicnom politickom apsurdu koji je po definiciji neostvariv u praksi,

      nagvazdanja o federaciji u kojoj bi Milo mogao da radi cas jedno cas drugo

      u zavisnosti sta mu je ceifu draze, a dzepu blize, oduzece, kako gradjanima

      Srbije, tako i gradjanima Crne Gore dragoceno vreme na putu ka tako

      neophodnoj normalizaciji prilika u obe republike. Inostrana pomoc jos uvek

      samo kaplje, krupne reforme drzavnog i privrednog mehanizma opasno kasne,

      razocarenje obicnog sveta raste, ceo politicki sistem opasno glavinja na

      ivici potpune paralize. Gubi se dragocena energija akumulirana tokom burne

      jeseni 2000. godine i time socijalni potencijal neophodan za krupne i

      neodlozne poslove koji nas sve zajedno tek cekaju. Umesto ozbiljnog

      politickog angazmana i jednu i drugu drzavu administraciju ocekuje duga i

      mucna pricanija o guslama, cojstvu, junackim bitkama i ostalim argumentima

      kojima ce Milo Djukanovic pokusati da opravda svoju potrebu da novcane

      tokove u Crnoj Gori licno i personalno nadgleda a sve u cilju unapredjenja

      demokratskih odnosa.

      Ishod te price je krajnje neizvestan jer su u igri veoma krupni interesi

      koji nece dozvoliti neki sustinski kompromis. U ovoj igri, gradjanima

      Srbije i Crne Gore, koji svoje ucesce u politici iskazuju jedino izlaskom

      na izbore, namenjeno je strpljivo cekanje. Cekajuci nekome bi se moglo

      uciniti da je zivot na ovim prokletim prostorima zauvek osudjen na

      camotinju i tavorenje. Toj primisli najvise je sklon mladji svet koji se

      ne moze kupiti bajkama o nacionalnim ponosima, castima i suverenostima.

      Njih vise uopste ne zanima ni kome sve ovo ide u prilog. Boljem,

      takozvanom normalnom zivotu, svakako ne.