Tvrdnja da se u vreme parlamentarnih ili predesničkih izbora samo Srbija deli na dva suprotstavljena dela, jednostavno nije tačna. Tako se dele i Amerikanci i Nemci i Francuzi. Izbori zato i služe: da se političke snage i njihove opcije sučele, sudare i odmere podršku koju imaju u javnosti. Problem Srbije i njenjh gradjana se sve vreme, odnosno tokom poslednje decenije, sastojao u tome što se nije odlučivalo izmedju dobre i nešto manje dobre politiučke opcije nego o tome da li će se opstati ili propasti, dali će se živeti na način dostojan savremenog čoveka ili će se mimo razuma i zdarve pameti izabrati hod unazad. Ta vrsta opredeljenja bila je veoma prisutna i tokom poslednjih predsedničkih izbora, s tom razlikom što su na političkoj sceni snage totalne destrukcije zamenjene nosiocima ideja o potpunom ili delimičnom konzerviranju svih dostignuća miloševićevske ere. U suštini to je opcija "ograničene demokratizacije", neke vrste tranzicijskog mutanta u kome se demokratizacija tretira kao nužno zlo, nešto što se mora učiniti samo zarad stvaranja bolje slike o sebi samima u medjunarodnom okruženju.

Taj privid promene i izbegavanje suočavanja sa stvarnim problemima društva bio granična linija koja je prvo razdvajala dava suprotstavljena bloka u novoj srpskoj vlasti. Blokada, osporavanje i usporavanje reformskih procesa rezultirali su gubljenjem one dragocene socijalne energije na kojoj je počivao oktobarski preokret i koja je veoma mnogo mogla doprineti uspostavljanju zdravih osnova za izgradnju jednog solidnog demokratskog poretka u Srbiji. Medjutim, prošavši smenu vlasti bez ozbiljnijih gubitaka, spasavši se ne samo zasluženog zatvora nego i sačuvavši u celini nezakonito stečen imetak, oko gradjevine Nove Srbije veoma brzo su se okupili stari majstori. Nova vlast nije imala snage, a čini se ni volje, da se liši njihovih dobrih usluga. Na čelu snaga represije isuviše dugo su ostali ljudi koji su tokom Miloševićevog vremena bili direktni proizvodjači nasilja u Srbiji, uz bok demokrata i opoziciuonara našli su se njihovi do skora najljući protivnici. Nova Srbija je tako polako ponovo dospela u ruke njenih rušitelja. Ta činjenica koja se više oseća nego što vidi u popularnom žargonu ima formu rečenice koja se često može čuti medju običnim svetom : "U Srbiji se ništa nije promenilo". Veoma ozbiljni potezi koje je vlada Srbije do sada učinila, pre svega na ekonomskom planu, zapali su u duboku senku svega onoga što je do sada plaćano kao danak povampirenim i sveprisutnim zastupnicima hitrog i neodložnog hoda unazad .

Pre svega, izostalo je bolno ali životodavno suočavanje sa prošlošću. Preko svega što se u Sbiji i oko Srbije dešavalo tokom proteklih trinaest godina prelazi se kao preko neke vrste istorijske neminovnosti u kojoj je, istina, bilo prljavštine ali je ona isprovocirana od strane onih koji su nam želeli zlo. Na svaki pomen neophodnosti ozbiljne analize zajedničke nam prošlosti hor branilaca "nacionalnog bića", odnosno svojih sitnih i krupnih interesa, odmah diže dreku o tome kako se tu, u suštini, radi o prizivanju i priznavanju kolektivne krivice strasno pri tom dokazujući kako su "i Oni klali nas". Pri tome se gubi iz vida da se naša zajednička tragedija manifestovala ne samo u odnosu prema okolnim zemljama i narodima nego, pre svega, na našem unutrašnjem planu. Mi možda i možemo izbeći plaćanje ratne otštete susednim državama, ali štetu koju smo sami sebi napravili već plaćamo, a kako stvari stoje otplata će biti i duga i mučna. Upravo zbog toga, zbog tog užasnog duga, morali smo se suočiti sa sopstveim udelom u sopstvenoj šteti i jasno utvrditi "ko je kosio, a ko vodu nosio" te kako smo dospeli ovde gde smo. To je bio jedan od prvenstvenih zadataka nove vlasti ukoliko je imala volju i nameru da novu Srbiju gradi na novim osnovama. Greške u projektovanju temelja, posebno ako je reč o državnoj gradjevini, su skupe i ne retko nepopravljive.

Tragika tog još nedefinisanog odnosa prema bliskoj prošlosti vidi se i danas, dve godine od "velike promene". Veoma visok procenat naših gradjana i dalje živi u magli Miloševićevskih bajki o malom hrabrom narodu koji je odredjen da u cilju univerzalne pravde zarati sa celim svetom i u tom ratu pobedi. Veoma veliki broj ljudi i dalje je nesvestan svoji neposrednih interesa a svoje političko opredeljenje vezuje za ostvarenje mutnih ideja o tkz. očuvanju nacionalnog bića Pošto se u rukama tog, većinskog, dela biračkog tela nalazi sudbina Srbije onda je i ona sama na isti način zamagljena i teško predvidiva. To ponovno batrganje po istorijskom bespuću, traženje već pronadjenih izlaza, kucanje na otvorena vrata i ponavljanje starih grešaka, produžiće u nedogled do sada izgubljeno vreme i proizvesti nove gubitke.

 Otuda su izbori kod nas toliko važna stvar i otuda tolika zebnja u srcima svih onih naših gradjana koji bi želeli da svoju zemlju konačno vide izvan i iznad zagušljive balkanske tmuše.

nazad