PLAČ IZGUBLJENIH DUŠA

 Jedana mala neupadljiva notica objavljena u prošlom broju ove revije mogla bi na svoj način biti ključem za razumevanje veselog scenskog igrokaza koji se daje na političkoj sceni Srbije. Naime, u toj notici iz Hronologije važnijih dogadjaja i pojava u valjevskom kraju za godinu 1991. stoji da je u valjevskoj varoši 9.novembra upriličen antiratni miting. Bitnije od samog datuma i liste govornika je konstatacija da je tom skupu prisustvovalo nekoliko desetina najodvažnijih Valjevaca. Trenutno, medjutim, o prosperitetu zemlje Srbije i nenom demokratskom utemeljenju iz svog lokalnog ugla brine mnogo više Valjevaca, članova nekada opozicionih, a sada partija na vlasti. I odmah, da ne bi bilo zabune, da proširim tezu: konstatovana pojava nije karakteristična samo za Valjevski kraj. Tokom čuvene 1991. a i kasnijih godina širom cele zemlje Srbije bilo je veoma malo onih ljudi koji su bili spremni da javno, na trgu, protestuju protiv rata, a za mir. I zarad otklannjanja još jedne moguće zabune, treba reći da se nije radilo o ratu u Vijetnamu, nego o ovom našem koji je rasturio ne samo državu nego i sve ostalo što je u toj državi bar malo valjalo.

 Elem, ako se izuzmu oni mirovnjaci koji su tog dana imali kijavicu kao i oni članovi opozicionih stranaka koji su tada bili uv dubokoj ilegali kako se ne bi ofirali pred vlašću i sačuvali za neke žešće i važnije izazove, možrmo se zapitati gde su tog dana (u Valjevu, Zjačerau, Pančevu, Beogradu,Kragujevcu, Nišu...) bili svi oni koji sada, čvrsto opredeljeni za sopstvenu partijsku, boju rade na demokratskom  preobražaju Srbije? Odgovor glasi: bili su ili pod Jorgan planinom ili su sedeli sa druge strane barikade i režeći gledali na "američke,  Genšerove i Tudjmanove plaćenike, šorošovske prišipetlje, mundijaliste i izrode..."

 Jer, ako je nekada na antiratnim mitinzima bilo toliko malo sveta, a sada raspolažemo sa tako mnogo izvršilaca poslova i zadataka kreatora srpske budućnosti, onda se mogu izvesti samo dva zaključka: ili su se mirovnjaci biološkim putem razmnožili kao skakavci ili je danas medju pomenutim izvršiocima lokalne i ine politike dosta onih koji su 1991. godine podržavali za rat, za ludilo i bezumlje, ili. što mu dodje na isto, nisu imali tri čiste da se ludilu na bilo koji način suprotstave. Da li su se tada nazivali miloševićevcima, šešeljevcima, draškovićevcima (u prvoj guslarsko - romantičatskoj fazi) nije sasvim bitno. Bitno je to da oni  i danas čine tihu većinu koja radi  na demokratskom preobražaju Srbije.

Da se radi o pod istim kalupom štancovanim političkim likovima svedoči, pre svega, njihova apsolutna nezaiteresovanost za proklamovane ciljeve sopstvenog političkog angažmana. Tako su Miloševićevci, svojevremeno za svoja programska opredeljenja proglasili sve same demokratske svetinje.  Ispostavilo se medjutim, da obnarodovani ciljevi nisu bili i stvarni jer su se svodili samo na jedan: bezuslovno održanje na vlasti njihovog vodje. Samo stoga njih nije bilo ni najmanje briga za ugled Srbije u svetu, te za to na šta će ličiti ova zemlja i kako će živeti njeni gradjani, a onu grdnu lagariju o brizi za Srbe van Srbije neću ni pominjati. Odvratno je a i mnogo tužno. I sve dok je vodja bio zadovoljan i čvrstosedeći na svom tronu, bili su zadovoljni i njegovi sledbenici. Slučaj se sada ponavlja: Partije koje čine takozvanu Demokratsku opoziciju Srbije su u predizbornom nastupu proglasili za svoj cilj demokratski preobražaj Srbije i njeno vraćanje u okvire medjunarodne zajednice. I dok jedan broj pripadnika ove političke grupacije zdušno radi na ostvarenju ovog cilja, drugi njen deo se veoma trudi da sve to po svaku cenu zaustavi. Očigledno je dakle da je reč o političkim snagama koje se boje promena i idu na ruku onim konzervativno orjentisanim društvenim slojevima koji, istina, ne znaju šta hoće, ali to žele odmah.  Braća po miloševićevskoj veri su se ponovo poverzala ali sada pod maskom i zaštitom firme DOS i borbe za demokratska načela. Razočarani nacionalisti, uplašeni samoupravljači, mesnozajednicaška zakerala, ljubitelji kratkih i jasnih istina, demagozi, prodavci magle na kilo, dakle svi oni koji su s penom na ustima kidisali na svaki, pa i najmanji znak razuma, sada su nakon deset i više godina konačno rešili da tresnu šakom o sto.  I to institucionalno i u granicama zakona: bore se za radnička prava i jednakost u neimanju, skaču u zaštitu (tek sada) društvene svojine protiveći se privatizaciji, sanjaju odtvorenih očiju o hlebu bez motike prizivajući u dubini duše ona sjajna miloševićevska vremena kada se na prvom ćošku, na dva kanistera švercovanog benzina, moglo "uhvatiti" celih deset maraka ...

Miloševićevce prepoznajemo i po sklonosti ka dečjim igrama i igračkama. I kao što su nekada pod nogama svemoćnog vožda glumili parlamentarizam i danonoćno debatovali o neznamčemu iako su se ključne odluke za sudbinu države donosile na kanabetu ili u spavaćoj sobi, danas se igraju ozbiljne države ne videći da smo se tek izvukli iz jajeta i da se jedva držimo na nejakim nogama. Udarili su sa podmetaljkama, okretaljkama, političkim i drugim skandalima kao da je reč o bar dvesta godina staroj demokratiji, kao da smo u posedu jedne jake, vitalne ekonomojie koja ne zavisi ni od koga osim od sam sebe, kao da smo sve osnovne probleme već porešavili, pa ćemo sada malo da koretešujemo, lobiramo, da podmećemo i uvaljujemo, da se, jednom rečju borimo za vlast. A jadnoj Srbiji, duša u nosu. Jadna Srbija tek TREBA da preživi sve ovo što joj se desilo.

   Ne, nije ovo nikava prozivka naših vrlih i otačastvu odanih kadrova niti podlo cinkarenje rasnih i vrsnih novih i starih demokrata sa i bez nacionalnog predznaka, daleko bilo. Reč je samo o kratkom podsećanju e da bi se bolje shvatilo zbog čega nama ide baš ovako kako nam ide. Treba još jednom ponoviti da se nama Milošević nije dogodio sam od nego da  ga je izrodilo naše ranjeno samoupravljačko biće, naša  nesposobmnost da sopstvene živote organizujemo bez autoritarnog "gazde u kući". Zato progresiste u okviru nove srpske vlasti vode borba na dva fronta: za stabilizaciju Srbije i njeno okretanje ka u svetu prihvaćenim standardima kao i za sopstveni opstanak pod udarima konzervativaca iz sopstvenih redova. Zato bi svaki razuman gradjanin na prvi medijski jauk dežurnih kukumavki uvek trebalo da se zapita: ako ovo što se čini nije dobro, šta je onda bolje. I videće odmah da mu se ne nudi ništa drugo osim naricanja nad onim što je bilo i čega više, za verovati je, ne bi trebalo ni da bude.