Ovo vreme

PA TI SI LUD, TI SI ZAISTA LUD !!

Možda zbog dugog puta i zamora vožnjom, uvek imam neki nezgodan osećaj da prilikom prelaska državne granice auto malo utone, kao da prejaše preko nekog nevidljivog stepenika. To je prvi intimni doživljaj Otadžbine: potonuće. Znam da za one koji su ostali, ovaj osećaj ne predstavlja neku posebnu novinu.

Prvih dana druženja sa prijateljima isključivo slušam: kako je u gradu, kako u bivšoj firmi, kako su ovi u "Zajedno" kako ovi drugi, šta je ko rekao, a šta ko mislio da kaža, a nije. Nakon tri dana sam već u "elementu" kao da odavde nisam ni odlazio. Što bi rekao Danicin muž "znam ja nas j... ti nas". Od ostalih se razlikujem samo po tome što sam u stanju da konstatujem kako su plakari u bivšoj firmi razvaljeni, a vrata im besmisleno i glupo stoje samo prislonjena na rupe koje zjape iz zida prepune nekakvih papira. Njima to ne smeta, ne vide. Ne smeta im ni što je prva prostorija u koju se ulazi sa stepeništa skoro zakrčena nekakvivim raskupusanim registratorima i starim kompletima novina, ni što su zidovi neokrečeni i štrokavi. I na to su navikli. Štroka je deo naše svakodnevnice, kažu. Ne čude mi se niti zavide na oštrom oku. Vide i oni sve to ali navika, prokleta navika...

Posle nedelju dana osećam teskobu. Lagano gušenje. Mazohistički se izlažem TV dnevniku ne bih li se nakupio negativne energije. Slušam Radio Beograd koji govori o "odnarođenom crnogorskom rukovodstvu" (zamisli - odnarođenom). Raspoloženje mi ne popravljaju ni jutarnji odlasci u moju staru burekdžinicu. Dok plaćam nisam siguran šta je masnije: da li burek ili novčanica koja kao da je napravljena od presovane ribe. Poseta mondenskoj kafani punoj nabacanog luksuza pred kojom su parkirani skupi automobili ivangradske registracije (otkud odjednom toliki Crnogorci okolo?!) puni me crnim slutnjama. Iz akvarijuma koji čine čitav jedan pregradni zid kafane podmuklo i s mržnjom gleda me jato pirana (!!).

Nemam odgovor ni na jedno pitanje. Reći nekome da će biti bolje i da treba samo izdržati (koliko i dokle?) bilo bi ravno sprdnji sa neizlečivim bolesnikom. Ćutim, ne izjašnjavam se, ne pričam o tome kako je to tamo u svetu ne bih li izbegao podozrivu misao u glavama slušalaca: ma ko si ti da nama soliš pamet, izvukao si se, a sad se praviš važan. Ne vredi mi da im kažem kako se pobeći ne može, da svi mi, kao puževi, nosimo svoju natrulu kuću na sopstvenim leđima, da nam crepovi i daske padaju na glavu, ma gde da smo, da nam opaka promaja ledi kosti i stvara potmulu zebnju.

Jedne večeri preokret: odlazim sa prijateljem u pozorište. U "Ateljeu 212" gledamo Bulgakovljevo "Bekstvo". Imam maglovito sećanje na jednu amatersku predstavu pravljenu po tom tekstu. Jedan dragi čovek reditelj i glavni glumac te predstave već je tri godine mrtav. Uspomena samo. Sa scene "Ateljea" razliva se sjajno odigrani nespokoj: Država i sistem carske Rusije su u rasulu, vojska i "pripadnici eksploatatorskih klasa" povlače se ka jugu, na Krim. Vode se krvave borbe u odbranu izgubljenih ideala. General Hudov, jedina nada u spas, zavodi teror u zoni dejstava svojih jedinica. Veša za svaku pogrešnu reč, za krivi gest. Sumnjivi su svi i "njihovi" i "naši", ali u nedostatku "njihovih" mrcvare se i isleđuju isključivo "naši". Hudov je genijalni strateg koji gubi sve bitke ne obazirući se na gubitke. U jednom trenutku, a to je ključni impuls predstave, maladi peterburški intelektualac suočen sa već savim ogoljenim beznađem i besmislom, u sam generalov brk, izgovara rečenicu koja postaje moj nerazdvojini pratilac: "Pa ti si lud, ti si zaista lud". Slutio sam to i ranije, pisao nekada o dvorištu kovinske ludnice koje je počelo da se širi preteći da prepokrije celu zemlju, ukazivao na to da pred beskrajno dugom ludničkom ogradom čovek nikada ne može biti sasvim siguran sa koje se strane nalazi. Ipak, ova rečenica me je lupila kao maljem. Da, u suštini , to je to - bolest, ludilo.

Sutradan sam sa sasvim novom snagom otvorio prve režimske novine na koje sam naišao. Bljunuo mi je u lice zadah poznate priče o rekama meda i mleka koje teku Srbijom i Njegovom genijalnom umu koji premoštava sve prepreke. "Ludi su, potpuno ludi", izgovorio sam u sebi i bilo mi je mnogo lakše. Divan jedan osećaj kada znaš na čemu si, kada znaš o čemu se radi. Nema medjunarodnih zavera, mržnje prema našem i samo našem narodu, nema večitog srpskog prokletstva, nesloge i svađe, nema beskrajnog bratoubilaštva. Sve je čista šizofrenija, paranoja, čisto ludilo koje dolazi iz ludih, mahnitih glava koje su, sticajem nesrećnih okolnosti uspele da se domognu mesta sa kojih se gospodari našim sudbinama. A šta ludilo može da proizvede osim sebe samo? Ili možda neko ima neko bolje objašnjenje? Možda neko može da na drugi način objasni nastanak te ogromne mašinerije koja se kao malignitet širi našim društvenim bićem i truje i melje i uništava, trošeći sve na šta naiđe, a proizvodeći samo Ništa?

Ne, nema drugog objašnjenja. Ludilo je to. Ludilo bez kraja i konca. Ostati van toga, sačuvati se od boljke, ne pristajati na blesavljenje, na klovnovsko ludiranje na političkoj i društvenoj sceni, znači biti ne samo van te mahnite igre nego biti izvan tog ludničkog zabrana.

I samo opažanje te dugačke ograde koja deli ludilo od normalnog sasvim je siguran znak ozdravljenja.