Jedna od teže rešivih urbanih zagonetki situirana je u prepun gradski autobus tokom opake letnje omorine. Dok se putnici sabijeni kao sardine kupaju u znoju i jedva čekaju čas kada će konačno moći da na odgovarajućoj stanici pobegnu napolje iz dušegupke, odnekud počinje da se širi opaki vonj. Jedan od za sada psihologiji još nepoznatih manijaka bira baš taj momenat da na svet «ispusti goluba», smradnu gasovitu tvorevinu organskog porekla koja se nečujno izvlači iz odeće i brzo rasprostire trujući sve pred sobom. Napaćeni autobuski narod besno negoduje, mršti se, nekima se povraća, neki se naginju ka otvorenim prozorima ne bi li uhvatili nešto čistog vazduha, ali niko ne pokušava da utvrdi ko je izvođač radova budući da su svi uvereni da je tako štogod apsolutno neizvodivo.
Upravo to uverenje spašava krivca koji po pravilu ostaje neotkriven. A trebalo bi samo malo pogledati okolo i obratiti pažnju na tipa koji se, sav blažen, zavaljuje na mesto građanina primoranog da pod neočekivanom i silovitom navalom smrada hitno napusti svoje sedište. To je taj. On odlično zna da će njegov oslobođeni golub do te mere zabaviti publiku da na osloboditelja niko neće ni obratiti pažnju. Tako je to kod svih malih i krupnijih prevara počev od naivnih mađioničarskih trikova pa do obrlaćivanja na veliko i za krupne pare.
Isto pravilo vaši i za takozvane političke afere. Pošto se odigravaju u sferi političkog odmah treba isključiti svaku slučajnost. Svaka afera ima svoj autobus, svoju publiku, svoje vreme, svog osloboditelja i svog goluba. Svaka afera ima i mesto na koje osloboditelj pretenduje. Takodje ima i svoju magiju, ono fino psihološko tkanje u koje se publika umota kao u paukovu mrežu pa čudeći se, nagađajući i nervirajući se, zaboravlja da pogleda malo okolo i vidi ko se to od pomenute golubije avanture okoristio, a ko izgubio mesto.
Dakle, može neki državni funkcioner zaista da podlegne iskušenju i državne tajne isporučuje nekoj od stranih obaveštajnih službi. Pojava nije neobična tim pre ako je reč o siromašnoj državi i funkcioneru koji nije stigao ili nije mogao da do sada ostvari željeni ekstra profit, pa se pomenute tajne mogu nabaviti za relativno sitne pare. Međutim, ono što je u ovakvim slučajevima krajnje neobično je to da se državna Služba koja je stvar provalila, umesto da slučaj zataška i gurne ga pod tepih, iz petnih žila trudi da ga što više rastalambasi ponašajući se pri tome kao steona krava u špecerajskoj radnji. Iz toga se odmah vidi da sam špijun ili «špijun» nije toliko važan koliko je važno samo talambasanje. A kome ova predstava koja, kao što rekoh, nije niti slučajna a niti po običaju tiha i diskretna, ponajviše odgovara? Takvih nema malo, a okuplja ih, bez obzira na prividnu političku raznorodnost zajednički neposredni cilj: rušenje srpske vlade i zaustavljanje reformskih procesa u zemlji. O, sasvim je sigurno da se o reformama i njihovom ritmu kao i tome da li bise one mogle veštije i uspešnije sprovoditi, dalo bi se dosta toga reći, međutim, suprotstavljeni tabor ne gleda na sitnice i finese. Njima sama reformska orjentacija predstavlja kamen o vratu i to iz nekoliko razloga.
Prvo, u Srbiji je još uvek veoma malo bogatih ljudi koji imaju ideju, volju i sposobnosti da svoje bogatstvo uvećavaju načinom na koji se to čini u ostatku normalnog sveta. S druge strane, u Srbije je veoma mnogo bogatih ljudi koji bi po svaku cenu da zadrže dosadašnji «način privređivanja» kada je apsolutnim monopolom te golom iznudom, reketom, pljačkom ili neplaćanjem poreza ostvarivana profitna stopa od sto posto. Ti tipovi se obično ne vide na javnoj sceni ali se zato čuju. Mogu se prepoznati po zapevci koju s vremena na vreme ispuštaju u znak žalosti nad izgubljenim nacionalnim integritetom jer nam, navodno, tudjin vršlja po kući, koja je sve do maločas, dok su oni po istoj gazdovali, bila ovaploćenje nezavisnosti, suverenosti, ponosa čak. Nešto uglađenija podvrsta pomenutih ljubitelja nacionalnog interesa u sopstvenu korist, predstavlja se kao zagovornik jedne sasvim legitimne ideje da sa u Srbiji ovog časa sprovedu vanredni parlamentarni izbori kako bi se «stvari na pravi način konačno raščistile i dovele na svoje mesto». Po njihovom ubeđenju Srbija može da krene napred jedino ako je oni budu raščišćavali. Pošto je belodano jasno da apsolutnu većinu na tim vanrednim izborima sigurno ne bi dobili onda je red da se tu i tamo oni drugi počaste i zakade nekom od aktuelnih gadosti ne bi li se zablešena publika dovela u onu divnu poziciju kada više ništa ne razume pa joj samim tim više nije ni do čega. To opšte beznadje i bezvera kada su svi «već siti svega» profiliše socijalno - politički ambijent za izvođenje velikih obmana od kojih je najčešća i najomiljenija takozvano «tapkanje u mestu». Narod se omami, mi zasednemo, i onda to traje, traje, traje...
Uzgred, ti koji bi da zasednu, zbog već pominjane većine, ne bi mogli sami u sedlo da uskoče. Tu bi im se, pod obavezno, našli i oni stari jahači, oni kojima ništa nije gadno, oni koji su u našem jadnom autobusu ne samo golubove ispuštali nego nas nalivali govnima da nam još uvek i sećanje na njih teško zaudara. Upravo zbog njih, zbog te družine koja ne može ni u čemu drugom osim u smradu i truleži da živi, naš autobuski građanin - mučenik mora dobro da otvori oba oka ma kako se , na prvi pogled, zabijanje nosa pod rever činilo pravim izborom.
Da, smrdi, gradjanine i prijatelju. Zaudara. Ali, ko nam je sve prošao kroz život i ko nam je sve svoje smradne tragove ostavljao, nije ni čudo.
Čudo bi bilo da je drugačije