Sudeći po istupima Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom, sve se dogodilo veoma brzo. On se oko podne 24. marta 1999. godine pojavio na političkoj sceni Jugoslavije u funkciji predsednika države, a već iste večeri NATO avijacija se žestoko obrušila na vojne i civilne ciljeve u našoj zemlji. Bombardovanje je trajalo celih više od dva meseca tokom kojih je naša zemlja sistematski razarana, a mnogi njeni žitelji su skončali svoj život u statusu takozvanih kolateralnih žrtava, koje su se od ostalih ubijenih razlikovale samo po tome što im je život oduzet uz iskreno žaljenje i izvinjenje ubica. Pre tog 24. marta 1999. Slobodan Milošević ili nije bio rođen ili je živeo u nekoj vrsti međuvremena «sa očima izvan svakog zla», kako bi rekao pesnik. Samo stoga on se tek sada, tokom svog suđenja, setio da su vojni potencijali NATO pakta nekoliko desetina hiljada puta veći od moći kojima je raspolagala krhotna zajednica Srbije i Crne Gore. Da je to, kojim slučajem znao ranije, on nikako ne bi dozvolio da dođe do ovog sukoba u kome smo mi izvukli, blago rečeno, deblji kraj što je kasnije od strane ovdašnjih medija nazvano «veličanstvenom pobedom pod Njegovim mudrim vođstvom». Ali, on to nije znao. Pošto u principu ne gleda televiziju ostao je prikraćen za informaciju da smo pobedili pa zato na sudu bez potreb nastoji da te jadne gubitnike dodatno optuži iako su oni već i osuđeni i kažnjeni snagom našeg oružja.

A da se svojevremeno desilo obratno, da DOS nije pobedio na izborima, da je Zapad shvativši da je Milošević nesmenljiv, počeo da popušta stegu prema Jugoslaviji sažalivši se nad raspamećenim i ogoljenim narodom, i osionom diktatoru ponovo šalje emisare i nešto humanitarne pomoći, da li bi im i onda Milošević mahao pod nosom fotografijama mrtvih devojčica i raskomadanih leševa na spavanju pobijene nejači? Bi, sasvim sigurno, kao što je i predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu svojevremeno «ljuto zamerao» divljanje hrvatske vojske u vreme operacije «Oluja». Toliko se bio razgnevio na njega da su prilikom potonjih susreta umesto jednog viskija ispijali po dva. Takav je to čovek, taj Milošević, strog i nadasve principijelan. Neda on na svoj narod pogotovu kada je njegova koža u pitanju. A pošto je pitanje njegove kože retko postavljano, to je narod ostavljan bez njegove plemenite zaštite. Zato mi ni nismo bili svesti toga šta on sve ume da kaže kada mu zagusti.

I dok ostatak sveta ovo suđenje prati kao nespretno nastojanje tužilaštva Haškog suda da Miloševiću pruži priliku za samoreklamiranje, u zemlji Srbiji se verbalne bravure bivšeg Gospodara doživljavaju kao hrabro suprotstavljanje svesvetskoj nepravdi. Reakcija javnosti koja je bila, ne samo svedokom, nego i čemernim taocem nastojanja svetske zajednice da tokom proteklih deset godina duvanjem u vatru ugasi balkanski požar, je očekivana kao za posmatrače ovdašnjih prilika tako i za Miloševića samog. Već prvog dana njegovog pledoajea bilo je jasno da se, optužujući Sud pa samim tim i međunarodnu zajednicu on ne obraća Tribunalu samom nego domaćoj publici koja je užagrenih očiju ponovo mogla da vidi svoga Idola u prkosnom i uz to samoubilačkom jurišu na vetrenjaču. Za razliku od zanesenog Don Kihota koji je te poslove radio za svoj groš i na svome kljusetu, Milošević evo već više od deset godina juriša ka nebu ali uz tuđ trošak, dok pod njim, umesto kljusine, u tim suludim jurišanjima lipsava njegov narod. Priča se dakle, kao što je već uobičajeno kada je On u pitanju, uporno vrti istim glibavim tokom otvarajući i dva zanimljiva pitanja: Možemo li mi konačno iskoračiti iz ovog blata, a da prethodno ne raščistimo sa Miloševićem u nama samima, i ima li ikoga u ovoj zemlji, osim nejakog nevladinog sektora, koji se pitanjem demiloševićizacije ozbiljno i sistematski bavi? I uz to: da li se politički rad, po mišljenju nove političke elite, sastoji jedino u borbi za nekakve imaginarne glasove međusobnim podmetačinama i kafanskim prepucavanjima, ili će možda, uskoro, neko ovde početi da snagom argumenta UBEĐUJE ljude da treba glasati drugačije samo zato što je drugačije bolje i isplativije od onog što je bilo i u čemu smo do vrata ogrezli?

Koja to od vladajućih partija vodi političku akciju u cilju pridobijanja birača za svoju IDEJU izlaska iz ovoga u čemu smo? Ostavićemo po strani vladu, ministre, eksperte i ostale koji mukotrpno rade na ponovnom uspostavljanju osnovnih pretpostavki za funkcionisanje države. Ali čime se bave potpredsednici partija, sekretari, zamenici, poverenici, aktivisti... da li je međusobno zapljuvavanje jedino što njihovi stranački štabovi mogu da trenutno osmisle? Kako to da niko do sada nije napravio politički skup, organizovao javni dijalog ili raspravu o pravnim dometima i moralnim aspektima Miloševićeve «odbrane». Zašto Miloševićevo mudrovanje pred sudom nije iskorišćeno da se pred očima javnosti, isto onako «mirno i dostojanstveno» kako to Milošević radi, demaskira ova opaka demagogija koja je tokom protekle decenije mnoge ljude teško koštala? I kako to da inicijativa Građanskog saveza za smenu Miloševićevog generala Nebojše Pavkovića, toliko iznervira upravo aktuelnog predsednika Koštunicu?

Ko zna da li bi oni koji su nakon ovog «sjajnog» držanja pred sudom, ponovo počeli da Miloševića slave i kuju u zvezde, to činili da im je na vreme bio ponudjen neki drugi izbor? Odnosno, sve dok nova vlast bude nastavila da se ovako metiljavo odnosi prema Miloševićevom nasledju, dotle će Milošević i dalje biti opasan protivnik. Ako ne po samu vlast, a ono, sasvim sigurno, po mentalno stanje ovdašnjeg naroda.

A pametna vlast i lud narod nikada nisu mogli zajedno.