O SLAGANJU

 

Još jedna stara predrasuda, ona po kojoj Srbi nikako ne mogu da se slože je pala u vodu. Složili su se. Niko nije izašao na parlamentarne izbore netom održane na Kosovu. Vlada i Crkva su rekli NE , predsednik Republike, rekao DA, a kosovski Srbi prelomili i odlučili da se slože sa Vladom i Crkvom. Lepo. Medjutim, kada su srpske sloge u pitanju opreznost, da ne kažem, podozrenje nikada nije na odmet. Otkako su dežurne kukumavke počele da krešte o srpskoj slozi i potrebi da se ona konačno svije oko tradicionalnog domaćinskog stožera oličenog u Vodji i Etnosu, slaganja ove vrste nikada nisu donosila dobra. Preciznije rečeno - donosile jesu ali samo nekima, dok je većina ostajala kratkih rukava. Dobijala je slogu ali je gubila sve ostalo.

 

Dilema, na prvi pogled nije ni postojala. Kao što nije postojala ni ranije kada su Srbi imali da odluče između Ustava i Srbije, Miloševića i Nemiloševića, između toga da li će dati ili neće dati Kosovo i mnogo toga drugog što je populistička propaganda predstavljala kao nešto vrlo jednostavno, a onoga ko kaže da u politici nema jednostavnih rešenja, čekalo je prokletstvo nacionalne izdaje, sprdačina ostrašćenih medija, prezir okoline. Stoga Srbi koji su pozivani na slogu, nikada nisu imali težak zadatak. Kako da glasaju da se prvo pravi ustav pa onda Srbija, kada je Srbija važnija od svega pa i od demokratskog ustrojstva, kako da glasaju za Nemiloševića, kada je Milošević vođa i spasilac, i kako sada da izađu na izbore kada Kosovom vladaju upravo oni koji vladaju pa bi izlazak značio njihovu legalizaciju. I još: kako izaći na izbore na teritoriji na kojoj ne može da se izađe ni iz kuće a da se pri tom ne rizikuje život?

 

Dakle, Srbi koji su odlučili da se slože oko neizlaska bi mogli imati puno pravo. Na Kosovu vlada anarhija i nasilje, međunarodne snage su neefikasne, korumpirane i pristrasne, a većinsko stanovništvo permanentno hranjeno mržnjom prema svemu što nije albansko.

 

Ali, ukoliko se problem pogleda iz drugoga ugla, ili, da kažem, unazad, ponuđeno rešenje postaje krajnje klimavo. Pitanje bi moglo glasiti: a šta je to dobijeno neizlaskom na parlamentarne izbore na Kosovu? Šta su to Srbi postigli u ovoj teškoj borbi za, pre svega, uspostavljanje normalnog života u ovoj nekadašnjoj srpskoj pokrajini? Koji je tu rezultat postignut, koji učinak, zarada...

Odgovor je čisto ovdašnji, jedan od onih koji su nas i kao narod i kao državu doveli  u klupu za evrospke ponavljače, medju družinu koja sporo uči, a brzo zaboravlja. Inatili smo se, pokazali smo svetu i okruženju da smo mi i dalje mi i da ne odustajemo od samoubilačke igre na sopstvenu štetu. Ili je neko možda u ovome video kakav učinak, kakav put ka boljem? Čisto sumnjam. Inaćenje i ruganje činjenicama bili su suština Miloševićeve politike prema Kosovu pa je ovaj, i pre deceniju i po, izuzetno složen problem još više iskomplikovan nasiljem i krvoprolićem koji su rezultirali bombardovanjem Srbije i potpunim izgonom srpskog, odnosno nealbanskog stanovništva sa Kosova. Nekadašnja srpska pokrajina postala je međunarodni protektorat na kome caruje korupcija i nasilje što ni protektori ne spore nego samo osporavaju kvantitativne pokazatelje: kao, za njihove vlade nije pobijeno hiljadu i nešto Srba, nego manje od toga.

 

Ali, ovako složen problem kao što je Kosovo danas, mora se rešavati drugim načinom i drugim sredstvima nego što je to radio Milošević i družina mu. Ili ima još koga koji ne vidi baš nikakvu razliku između položaja Srba na Kosovu pre dolaska Miloševića i stanja do koga se došlo nakon njegovog bavljenja ovim problemom? Današnji srpski vladaoci niti žele, a kako se čini, ni ne mogu da shvate osnovni moralni princip: pravo da viče «drž'te lopova» ima samo onaj ko ne krade, a da se baci kamenom može samo onaj ko nema greha. Ne, skočiće nacionalni dušebrižnici, nije tačno: pa zar srpski narod nije taj koji je stradao na Kosovu, zar nas nisu izgonili odande još pod  Titom i posle njega, zar je priča o Velikoj Albaniji nastala juče... i tako redom. Jeste, ali o Kosovu danas i ovde ne pregovara narod, stradalnici, prognanici, žrtve šovinističkog bezumlja, nego država Srbija. A to nije isto. Stradalnici su stradali i zaslužuju svaku zaštitu i nadoknadu, a država njihova Srbija, nije baš uvek na Kosovu bila stradalnikom. Država Srbija Kosovo nije čak ni smatrala svojom teritorijom, niti pak sve stanovnike Kosova svojim državljanima. Upravo iz tog razloga albanska iredenta je mogla da od šake zagriženih nacionalista preraste u snažan i masovan pokret koji je, pod nosem Miloševićeve policije,  prvo stvorio paralelnu državnu strukturu pa onda čak i svoju vojsku, a preko svojih lobija i veštom propagandnom igrom uspeo da na svoju stranu privuče celokupno svetsko javno mnenje koje bombardovanje Srbije doživelo kao božju kaznu za počinjene grehe.

 

Zašto Srbija nije bila ta koja je diktirala igru na Kosovu? Zašto Srbija nije bila ta koja je diktirala pravila igre tokom raspada Jugoslavije? Zašto je Srbija izgubila sve moguće ratove počev od propagandnog pa do onih potonjih?

Zato što su se na čelu Srbije našli avanturisti, neznalice i skorojevići koji su na izazove vremena gledali kao na neku vrstu kafanskog pisoara. Zato smo stigli ovde gde smo, a međunarodne zavere, tajni planovi, ambicije velikih sila i sve ostalo što se uključilo u ovo balkansko grotlo, postojali su i ranije, pre Miloševića i njegovog velikog bavljenja nama i našom budućnošću. Samo, tada, pre Miloševića, ovim problemom su se bavili neki drugi  koji su uradili ono što su uradili, ali nije bilo niti ratova niti bombardovanja niti međunarodnog protektorata. Ali to je druga priča.

 

Elem, zato je poslednje srpsko slaganje krajnje problematično. Ono je ostvareno bez vizije, bez svesti o sopstvenom računu, bez svesti čak i o sopstvenom položaju. Jer, Srbija je zemlja koja zahvaljujući svojim vladaocima još nije prepoznala niti sebe niti sopstveni interes. Srbijom vladaju ljudi ograničenih ambicija i veoma loše volje. Njima je bitnije da teško breme neraščišćenih problema uguraju pod tuđ tepih nego da se odgovorno i odlučno bave njihovim rešavanjem. Srbija prvo mora da pokaže da je nešto drugo od onoga što svet misli o njoj. Zato je neophodno strpljenje, taktičnost, dobra volja, i dar za onaj tanani vez kojim se veze politička potka, nešto slično onome što je bilo započeto pod rukom pokojnog Djindjića. Dugopotezna strateška igra sastavljena od uzmicanja i napredovanja, od uzimanja i davanja. Svet je isuviše komplikovan da bismo se samo slagali jedni sa drugima.

Slaže se pita gibanica.

Slaže se i drvo na drvo.

Ostvarenje državnog i nacionalnog interesa podrazumeva nešto složeniju tehnologiju.

 

 

Naredni tekst:  O pušenju