O palikući i gasikući

 

Sačuvasmo obraz. Jedva nekako i uz muku, mada svi kažu da je pobeda demokratskog kandidata veoma ubedljiva. Sada više ne važi predizborno ćutanje pa čovek može i da se na glas raduje  jer je ipak izbegnuto najgore. Nije ni vreme predizborne kampanje pa da g. Toma i sinovi zamere na pristrasnosti. Ali, zaista,  moram da priznam, da bi mi  ta objektivnost teško padala. Sva sreća pa me uoči  izbora  niko ništa nije pitao tako da nisam ni imao prilike da se izjašnjavam. Ali da jeste, ne bih se libio. Navijao bih. Otvoreno, oštro, bezobzirno čak. Jeste da je u Srbiji odavno već u modi praviti se lud, ali ja nisam pomodar. Ne ide mi od ruke. I ne vidim ništa loše u tome kada se caru kaže da je go ili da je bitanga, na primer: «Oprostite gospodine, molim vas ali ne mogu da se otmem utisku da ste vi jedna neopojana bitanga...» Eto tako bi to zvučalo. Fino, građanski ... Zašto bismo se toga stideli? Kako to da se bitange ne stide da budu bitange a nama treba da bude neprijatno da im to kažemo? Zaista, sve sam više ubeđen da je Srbija u stvari prepuna finog sveta. Ima ga više nego u Engleskoj. Nama se sve ovo što se događalo proteklih deceniju i po desilo samo zbog naše uglađenosti.

 

Tako, jedino u Srbiji može da se dogodi da se na raspisanom konkursu za najprilježnijeg trudbenika godine, nadmeću palikuća i vatrogasac . I to, pošto su ušli u finale ili kako se to danas kaže – u  drugi krug.  Mi, kao sedimo u žiriju, pa mozgamo koga ćemo ali, naravno, nepristrasno. Reč je o demokratskoj zemlji u kojoj važe demokratska pravila pa zato ne sme da se navija. I palikuća i vatrogasac moraju biti ravnopravno zastupljeni u medijima (i šire)  a mi, svi zajedno, duboko zamišljeni nad dilemom ko je bio prilježniji i samim tim ko je zaslužniji za predviđeno priznanje. Odmah da kažem da oni najfiniji među nama ne bi nikako da prljaju ruke baveći se ovim poslom. Njima je kao svejedno ko će da dobije većinu pa samim tim i pravo da nas predstavlja, a i neprijatno im je. Skromni, uviđavni, ne bi da se zameraju. Mi ostali hoćemo da se opredelimo ali moramo da poštujemo pravila. Svakom da obratimo podjednaku pažnju, svakoga da u miru i s razumevanjem saslušamo. I da mu ne upadamo u reč, da ne budemo bezobrazni i postavljamo neprijatna pitanja, da se ne sećamo i podsećamo, ergo sećanje nije IN, ergo onaj ko se seća je kao neka vrsta budalaša, lika zabasalog u hipermoderne igre srpskog biranja i klasiranja.

 

Palikuća nas je ubeđivao da je on pravi čovek za izabrati ga. Navodio je i rezultate: kaže da se na kućama koje je on zapalio ogrejalo veoma mnogo sveta. Nemate pojma, govorio nam je kako lepo greje kuća u plamenu. Pola ulice može da se okoristi ovom toplotom. Dobro je i za decu, mogu da se igraju vatrom, da raspiruju i raznose je dalje.  A tek kako to veličanstveno izgleda!!  Kako herojski! Naša nacionalna istorija puna je plamtećih kuća. Paliti ih i dalje znači ostati veran rodu i njegovoj tradiciji. Ja kada zapalim kuću, sve više se palio palikuća, ni sto vatrogasaca ne mogu da je ugase. Evo, pogledajte ovog mog konkurenta: koji su njegovi rezultati, šta je on učinio, koliko je kuća podigao iz ruševina, koliko zgarišta počistio... Ništa, jad i beda... Nikada ovde nije tako gorelo kao kada sam ja palio.

 

Sluša to narod iz žirija i klima glavom. Istinu čovek govori. Nikada on nije slagao. Svaka mu je na mestu. I osim toga - dosledan. Ne menja mišljenje svaki čas, ne dvoumi se hoće li ili neće. Domaćin, drži do reči. Što kaže , to je kao grad Smederevo. Narod je mudar, narod zna da proceni. I voli narod ljude od proste reči reči, one koje čovek odmah razume bez i da ih čuje šta govore.

 

Sa druge strane, onaj što kao gasi navodi dve - tri kućice koje su dignute iz pepela, ali nekako naherene i promajne, govori više o namerama nego o delima i ne pominje uopšte na čemu ćemo se na zimu grejati ukoliko ni jedna kuća ne bude zapaljena... Ne pominje ni čime će deca da nam se igraju, šta da raspiruju.

I kome sada, kada se stvar objektivno sagleda, treba ukazati poverenje i izabrati ga za najboljeg i prvog među trudbenicima? Iza koga su ostala veća i značajnija dela? Ko je od ove dvojice sposobniji i okretniji, ko je taj koji zaista UME jer, i to treba reći, palikuću još niko nije uhvatio na delu, a onog što je gasio mnogi su gledali kako se trudi i kako mu ne ide od ruke. Oko palikuće postoji neka vrsta opšteg saglasja da je takav kakav je , a onaj drugi tek treba da se dokazuje.

 

U Srbiji još ima veoma mnogo sveta koji bi se grejao na način na koji niko pametan ne čini. To jeste malo čudno i dosta košta, ali je naše, domaća roba, nešto što nas izdvaja od drugih, što nas na neki način obeležava. Zato je onih 45 posto od naroda koji je sedeo u žiriju bio rešio da se prikloni upravo ovoj, originalnoj koncepciji srpske budućnosti. Znaju oni da kada u sokaku plane kuća, onda je to prilika i za druge poslove, ne samo za gledanje plamena i grejanje uz vatru. Tu se i poneka para da okrenuti dog većina omađijano bulji u plamen. Zar ih je malo što su stekli bogatstvo sve poslujući po pomrčini i tokom uličnih gužvi i tarapane kada se prividno izgubi osećaj ko pije a ko plaća.  Istina, ima i drugih. Onih koji veruju, onih koji vole. Onih koji ne znaju da je upaljena kuća uvek NEČIJA, onih koje su naučili da je klanje vola za kilo mesa jedini način za spremiti večeru. Oni su spremni da poveruju raznim pričama i raznim pripovedačima bez obzira šta govore. Sada im jedan uzeo prodavati kvarnu salatu i od toga napravio politički profit. Kaže: budale su oni koji pale, još veće oni koji gase, evo salate, ja sam taj koji ZNA. A narod veruje, jer čovek je u pravu: da nije znao kako se prodaje kvarna salata ne bi ni stigao tu gde je.

 

Očigledno problem naših biranja i izbiravanja je u pomerenim značenjima. Veoma mnogo energije i para, pa bogami i krvi, potrošeno je tokom proteklih godina u stvaranje jedne lažne slike, jednog nakaradnog vrednosnog sistema. Ukoliko se jednom takvom sistemu navlače demokratske regule, a usput se ne radi ništa na izmeni njega samog, put vodi pravo u apsurd. Za početak, svaka odgovorna politička vlast morala bi da se pozabavi upravo tim problemom: da stvari naziva pravim imenom,  da se ništa ne preskače pa zvalo se to Hag ili Srebrenica. Nema ni jednog nevažnog detalja. Zvuči dosadno, pomalo je neprijatno, ali takva je svaka nauka. Pogotovo kada se nauči pogrešno. Uporno preskakanje  suočavanja sa pravim nazivima onoga što nam je u bliskoj prošlosti  napravljeno od života, vraća se  i vraćaće se kao maglovita predstava i o našoj kolektivnoj budućnosti. Uvek će tu biti mesta za mozganja slične vrste na temu da li je zlo bolje od dobra i u kojoj meri.  Tak kada se budemo izvukli iz ovog, pre svega moralnog, a onda i svakog drugog ćorsokaka, moći ćemo da tokom narednih nekih izbora budemo objektivni, nepristrasni i mudro zamišljeni.

Do tada - ne.

Šetajućih golih careva oko nas je još uvek u nedozvoljeno velikom broju.

Bitangi - još više.

 

Naredni tekst : Generali iz dečjeg vrtića