Načiniše li je ?!
Predstavnici Saveta Evrope koji su pratili protekle izbore u Srbiji napisali su u svom izveštaju da je u ovoj našoj jadnoj zemlji uočeno «postojanje antisemitskih tendencija». Izvestilac je bio delegat iz Turske pa je, umesto žučnih protesta naših predstavnika u ovom evropskom telu, bilo bolje pozabaviti se pravim značenjem ove reči. Ako je tekst izveštaja prvo pisan na turskom jeziku pa potom preveden, moglo bi se pogledati da se turska reč «atisemitizam» kojim slučajem ne podudara sa značenjem reči «antipametizam» ili nekom sličnom turskom kovanicom koja označava suprotstavljanje zdravom razumu. Ako bi se to pokazalo kao tačno, onda bi se i ocena pomenutog izveštača mogla smatrati za veoma preciznu. Teško je sada ceniti da li bi za Srbiju bilo bolje da je umesto otklona ka «antipametizmu» učinjen otklon ka antisemitizmu, tim pre što su ove dve kategorije značenjski veoma bliske. Ali, da smo se otklonili, jesmo, i to je nesporno.
Političari su ipak u prednosti u odnosu na ostale građane Srbije. Za njih sve ovo što se dešava u vezi formiranja nove vlade ima nekakve logike. Učesnici u tim mučnim pregovorima tačno znaju ko je šta rekao, ko je šta učinio, pa samim tim zašto je onaj drugi na to baš onako reagovao kao što je reagovao. Oni ulaze u nekakve prostorije i izlaze iz njih, daju izjave o tome i šta se tamo zbivalo, ali želeći da nas poštede suvišnih detalja, ne prepričavaju nam baš sve. Stoga mi ostajemo prikraćeni za to tanano osećanje logičnosti u razmatranju onoga što se unutra dešavalo. I zato mi, ovako prgavi i naprasiti kakvi jesmo, dolazimo do zaključka da su pregovarači nerazumni, tvrdoglavi, samoživi... A ko zna šta bismo i kako bi smo mi radili da smo na njihovom mestu?! Jer, ne treba zaboraviti, mi smo izabrali najbolje koje smo imali. Istina, naveći broj glasova su dobili najgori. Mi smo, dakle, birali grđe nego što nam se zalomilo, a sada nam ni ovo što nam se srećom zalomilo, ne valja.
A lepo je rekao g. Batić da ćemo ovu vladu u kojoj je on ministrovao od blata praviti. Hoće reći, više takve nećemo imati. Mislim da je u pravu. I da će tako biti još zadugo. Jer, nije toliko strašno to što je vlada tako mučno stvarana nego se ježim od pomisli kako će tako stvorena, ona sutra da odlučuje. Odnosno, bolje rečeno, ŠTA će ona sutra da odlučuje, i u čijem interesu? Da li onih što su glasali za najgore, da li za nas koji bezuspešno molimo Boga da se ovo nekako završi bez velike štete i propasti. Ili nova vlada uopšte neće ni odlučivati jer će se svaki predlog, svaka inicijativa lomiti o hridi stranačkih međusobica i pogađanja na temu «ja tebi ovo, ti meni ono».
Kako nam sada daleko i nedostižno zvuči Đinđićeva ideja o državi kao uspešnom preduzeću u kome je sve podređeno stvaranju profita, odnosno jačanju samog preduzeća. U takvoj firmi prljavi veš se pere na ruke i u sopstvenoj režiji, bez velike reklame i razbacivanja okolo sa neopranim komadima. U takvoj firmi se o sopstvenoj bruci ne galami i ne žvalavi nego se ista, kao u dobrim familijama, drži pod paskom uz nastojanje da se mirnim i diskretnim načinom što pre izgladi i neutrališe. I sve to sa smeškom na licu jer zapadni i uopšte lepo vaspitani dekadenti, više vole da posluju sa tipovima koji se smeše nego sa mrgudima, zapenušanim svađalicama, uvređenim šiparicama...
I nije da samo naši ljudi ne vole da čitaju detaljno i do kraja pa donose ishitrene i pogrešne zaključke. Ima toga svuda. Evo, sada, neki pametni ljudi u Evropi i Svetu nikako da se udube u finese našeg slučaja, u detalje ko je šta kome rekao i kako je to saopštio, da li se Onaj Tamo cinično smejao ili je pak taj kez prisutnom društvu uputio kolega iz suprotnog tabora. Oni su prvo u naslovima novina pročitali da su u Srbiji na izborima pobedili Šešeljevi radikali. Za Šešelja su čuli i ranije. Potom su pročitali da «demokratski blok» u Srbiji nikako da sastavi vladu. I njima dosta za zaključak. Pogrešan naravno: da Srbija ne želi u Evropu, da joj je dobro tamo gde je. Lako je njima da budu površni kada su bogati i moćni. Mi siromašni i nemoćni nikako da shvatimo da je površnost i bahatost privilegija moćnih, a da to mi nismo. Oni među nama koji su nas prvi ubedili da smo najveći, najjači i najjunačniji, napravili su prvi korak ka ambisu. Ostalo je sve stvar gravitacije, odnosno slobodnog padanja.
Jedno od najznačajnijih otkrića koja je iznedrila aktuelna politička kriza je postojanje udruženja industrijalaca Srbije. Još jedan tipično naš apsurd. Industrije nigde, a industrijalaca puna sala. Posle nam je objašnjeno da je reč o, istina, dobrostojećim ljudima, ali koji vredno rade po 15 do 16 sati na dan. Zato su stekli. Zato i imaju. Kada bi svako od nas radio po 16 sati, imali bismo svi. Ali ne radimo. Zato nemamo, i nećemo imati. Istina, nije rečeno šta to rade naši industrijalci odnosno šta to industrijalizuju.
U svakom slučaju, ako vodeći «industrijalci» uspeju da povrate svoj uticaj na nosioce političke vlasti, onda će industrijalizacija Srbije ići upravo onim tokom kojim je išla tokom proteklih petnaest godina. Hoće reći cela će Srbija postati fabrika u rukama jednog gazde i familije mu. A takvu industrijalizaciju smo već iskusili.
I na kraju čujem da su se dogovorili oko vlade. Sada je problem predsednik parlamenta. Jedni hoće svoga, a drugi kažu, u redu, neka bude vaš, ali prvo, jedno vreme da bude naš, pa onda vaš kao što je red.
Blago njima kada znaju šta rade.
Ja ne znam.