Nisam znao da li da se radujem ili da se zabrinem. Te večeri tokom TV dnevnika, moj četrnaestogodišnji sin se nenadano "upisao u muškarce ". Prvi put, pred svojim roditeljima, opsovao je teško i ljuto, isto onako kako psuju zgranuti, zaprepašćeni i ojadjeni ljudi.
Miting "Za Srbiju" u organizaciji Socijalističke partije i plaćen parama poreskih obveznika, upravo je bio završen tako da je TV tortura mogla da počne. Iako su nas prijatelji, odmah po našem dolasku u zemlju na kraći odmor, upozorili da iz zdravstvenih razloga ne uključujemo televizor, nismo poslušali savet. Kao što se golobradi student medicine kad tad MORA upoznati sa zadahom raspolućenog leša, tako sam i ja smatrao da se moj sin mora suočiti sa smradom raspadajućeg sistema. Reakcija je bila munjevita. Mlada i čista duša odgovorila je pobunom. Jetkom i sočnom.
Partija na vlasti i naš predsednik svojski su se potrudili da nam ponovo potvrde kako ni jednoj iluziji mesta više nema, kako je sve upravo tako golo i jadno kao što su nam i predstavili, te da se od njih i njega ničemu više niti možemo niti smemo nadati. Ovo je dno.
A šta očekivati i ko je taj ko uopšte više može imati razumevanja za uspaničenog diktatora kome se ni rečenica više ne drži na način blizak zdravoj pameti. Opet je po ko zna koji put obećao mir i prosperitet i opet krivicu za našu propast prevalio na druge. Izjava je za Ginisa: srpska privreda ne može da se razmahne samo zbog prisustva šetača na ulicama Beograda i ostalih gradova Srbije. U obilju apsurda koje je do sada izrekao, ovaj mu dođe nekako ponajveći, mada se on nikada nije zanimao za uverljivost svojih laži. Sitni kafanski štreber, mali prevarant u krupnim političkim igrama koje su naše prostore zavili u nevidjenu bedu, konačno se našao za praznim kartaškim stolom. Koga da prevari kada ne samo da niko više ne sluša njegove bajate štoseve, nego se normalan svet zorno kloni njegove blizine. Ostalo je još samo golo nasilje. I ma kako bio pokoran i snishodljiv, ma kako servilan pred jačim, on neće poslušati savet da se okani prolivanja krvi. To neće moći da im učini jer im je i ovo do sada činio protiv svoje volje i svoje savesti. To što je pokušaj izazivanja gradjanskog rata u Srbiji 24. decembra propao, ne znači da su i sve šanse izgubljene. On sada smišlja i kalkuliše. Gleda kako da se izvuče uz što manje gubitaka pa čak i priznaje ono što njegovi čauši tako uporno negiraju: da je izborne prevare (nepravde, kaže on) bilo te da je treba ispraviti. Spreman je na ustupke ali samo do granice na kojoj se brani sigurnost njegove vlasti. Predje li je neko, a svet ne bude dovoljno brz i energičan da ga zaustavi, lećiće krv. Ne zato što bi on od toga imao šansu da opravda zavođenje vanrednog stanja, nego stoga što u takvim prilikama on mora da se naplati. Za sve ono što je bilo i ono što nije, a trebalo je. Takva je to sorta. Ko kaže da samo vampiri žive od krvi!? Ni satrapi ne mogu bez ovog pića.
Od velike Gazimestanske Srbije, od sveopšteg oduševljenja vodjom ostalo je još malo zatočnika diktatorove informativne tvrdjave. Centralna informativna emisija televizije Srbije stoga ponajviše liči na čekaonicu u psihijatrijskom dispanzeru. Grupa smetenih, preplašenih, muškaraca i žena koji nikako da odlede lice skamenjeno strahom, posivelo već od nepregledne količine greha koji prevaljuju preko jezika. I laž i podvala i bezobzirno huškanje ljudi jednih na druge i podlost... Ništa im nije strano, ništa nepoznato. Može li se pod presijom tolike abnormalnosti koja se proizvodi u informativnim programima RTS-a, ostati normalan? Teško. Raspoloženje medju jurišnicima Vodjine "sedme sile" zato je veoma nalik oduševljenju muzičara u orkestru tonućeg "Titanika", s tom razlikom što muzičari uglavnom veruju u ono što rade. Ovi prvi ne veruju ni u šta. Ljubav i odanost kod njih je samo refleks. Zombiju je pamet čist višak.
A šta da radi umorno, posivelo, poniženo gradjanstvo, prevareni i izigrani ljudi? Odgovor je samo jedan: NA ULICU !! U šetnju! Bez straha ali i bez nasilja. Mirno, kao i dosad. I danas i sutra i prekosutra. Samo na ulici, medju ljudima, vazduh može da se udahne punim plućima. Samo na ulici medju šetačima, medju mladim vedrim svetom, medju odlučnim četrdesetogodišnjacima i probudjenim penzionerima, medju gospodom u iznošenim kaputima i odrpanim radništvom, medju našim narodom koji se korak po korak približava izlazu iz ove mračne rupe prozvane imenom naše Otadžbine, može se konačno i neopozivo izaći iz Njenog sladunjavog dnevnika u kome nam je namenjena sudbina ptica bez glasa i drveća sa plastičnim lišćem. Šetnjom po ulicama Beograda i ostalih gradova Srbije može se pronaći izlaz iz ove otužne bajke za nevaljalu decu u kojoj je ceo jedan narod pretvoren u Ivicu i Maricu veštičine kuće od marcipana.
