Ovo vreme

Mrtvac u kući

Mnogi su se sakupili na njegovoj  sahrani samo zato što su bili ubedjeni da je umro. Istina, niko nije imao nikave garancije, ali sveta je već mnogo: svi nervozno šetkaju i iščekuju početak. Interesuju se ko će ga izneti kroz vrata, a ko će se sanduka prihvatiti tek na izlazu. Nagadjaju, neki se klade. Odnekud su se stvorile i neke žene koje kažu da lepšeg mrtvaca nisu još videle: kao da je živ, govore, dok neke druge izdajući se za komšinice, vrata  do vrata, ističu da je on mrtvacem postao još za života ali niko nije smeo da mu to saopšti. U svakom slučaju, niko ne sumnja da je umro. Ipak, sahrana kasni. Ni sveštenik se još nije pojavio, stižu vesti da ni raka nije iskopana, a pošto je vreme poodmaklo počeli su da se pronose glasovi da nema ni onih koji bi trebalo da ga iznesu iz kuće.  Okupljeni narod gundja, otresitiji posmatrači  se nude kao dobrovoljci da sami iznesu mrca tvrdeći pri tom da im nije prvi put da nekoga sahranjuju, ali takve ne puštaju unutra bojeći se da ne prenagle i izazovu kakav skandal. Kada se već dobrano smrklo, mnogi se uplašiše:  ne toliko što će mrtvac ponovo zanoćiti koliko zbog zebnje da jutro neće biti kako je rečeno. Stariji ljudi tvrde da sviće tek posle sahrane.

Ne, ne može se reći da kuća baš zaudara. Pootvarani su prozori, podovi poprskani svežom bunarskom vodom pa potom pometeni, napravljen je red i medju starim novinama koje su složene u njima namenjene pretince, neki zidovi su prekrečeni. Ipak, nije to to. Iako u donjim odajama, iako upakovan u zdrav sanduk od čvrsta drveta, njegovo prisustvo se oseća u svakom delu kuće. Neki sa osetljivijim nosevima bi se zakleli da je to vonj leša dok drugi, osetljivije duše, kažu da tako vonja sama smrt i kunu se: onaj ko dugo udiše taj gusti vazduh i sam će umreti. Njemu, mirnom i belom kao da nije stalo ni do čega. On je on i kada je mrtav. Zato se njegovo prisustvo toliko i oseća. Ne mora da se vampiri, da se povodi za praznovericama i glumi avetinju. Dovoljno je da je tu. On nikada nije činio zlo. Samo ga je isijavao.

Zato je sada mnogo važnije šta će biti sa onima koji su oko njega bili nego sa njim samim. I kada ga jednoga dana budu izneli, ni kreč, ni novi tepisi, o novim čaršavima da ni ne govorimo, neće ukloniti njegovo prisustvo. Sada, dok leži miran i na sve ravnodušan, neki iz publike se ispotiha javljaju tvrdeći da su se odavno pitali  ko je koga na samom početku stvorio? On nas ili mi njega?  Za sve vreme njegovog života zlo kojim nas je zasipao bilo je prihvatano kao nešto sasvim prirodno pa čak i dobrodošlo. Stvarno smo se uplašili tek kada smo, zajedno sa njim, i sami sebi počeli da radimo o glavi. Ta spoznaja je bila presudna u odluci da mu konačno sakujemo sanduk i položimo ga u njega. Nije se protivio, osim što je do kraja strasno želeo da umremo i mi. On kanda nas nije ni video drugačije nego kao deo sebe samoga. Mi smo pak iskoristili pravo da se ne složimo sa tom njegovom idejom. Smrt je nešto što se pristoji isključivo drugome. Zato smo mu rekli odlučno NE saopštivši mu da ga ne smatramo za živog. Niti da smo ga ikada smtarali. Sklopio je oči pomalo razočaran. Iako je uvek bio krajnje nepovreljiv, ispostavilo se da je nama ipak verovao. Pa zar smo malo toga zajedno preživeli?