Maki kao sudbina

Bogoljuba Arsenijeviića Makija nikada nisam upoznao, nikada se nismo čak ni sreli. On je Valjevac, ja Pančevac, on živi u Srbiji, ja u Italiji. Ipak, nalaziomo se, susrećemo za besanih noći dok mi misao klizne put Serbije. Maki je odgovor na pitanje koje sam sebi  veoma često postavljam. Šta bi bilo sa mnom da sam ostao Tamo,  šta bih činio da se spasem tog ponižavajućeg obezličenja kojom vladajuća trulež nastoji da nas pretvori u ovce?

Kao i dobar broj drugih izbeglica iz Srbije ni mene nije oterao nedostak posla, manjak hrane ili želja da negde van svoje zemlje steknem novu kuću,  raskošnu grobnicu ili nov automobil. Oterala me je reč, oterao me je TV dnevnik RTS- a, sav taj galimatijas agresivne gluposti, oficijelni prostakluk, svo to nemilosrdno srozavanje svih mogućih kriterijuma. Mi, novoemiogranti spadamo u soj koji čak ni početak naše tamošnje katastrofe nije mogao da istrpi, a kamo li njenu zrelu dob, a kamo li ovaj tragični finale. Jalovost kolektivnog suprotstavljanja ugasila je u nama veru da se ličnim primerom može učiniti Bog zna šta.

Oni koji su ostali Tamo nemaju veliki izbor. Jedan od načina da se čovek koji živi u Srbiji spase  ove pogubne tmuše, te sveopšte regresije i svodjnja na elementarno je da umre. Ovo rešenje je sve popularnije jer se u Srbiji umire kao nikada do sada; umire se od boleština, od iznurenosti ali i od jada, onako naprasno, iz čista  mira ili iz čistog računa: jedino mrtav gradjanin Srbije može biti siguran da se spasao. Dok sam pokušavao da  zamislim sopstvenu sudbinu koju bih doživeo da sam ostao Tamo, smrt mi je mi se  veoma često nametala kao jedno od najracionalnijih rešenja: racionalno, naravno, iskljičivo sa stanovišta ličnih interesa.

Drugi način za preživljavanje je zatvaranje u sebe. Piše mi prijatelj iz Beogrda kako ne gleda televiziju, ne sluša radio, ne čita novine, odlazi isključivo do pijace ili obližnje prodavnice, kupuje samo osnovne životne namirnice, ne druži se ni sa kim osim sa        članovima najuže porodice. Kaže da mu taj način življenja pomaže da ostane normalan. Blaža verzija ovakvog vida preživljavanja proširena je kontaktima sa istomišljenicima. (Ne sa prijateljima, jer prijatelji umeju da izdaju. Istomišljenici su, nešto sasvim drugo) Ovi kontakti ostvaruju se u malim zatvorenim društvima zaštićenih sa tri reda bodljikave žice od primitivaca, glupaka, agresivnih neznalica, te idiota po rodjenju ili političkom opredeljenju.  Oni koji su u prilici da koriste internet se dopisuju sa nama koji smo   napolju nesebično uživajući u spoznaji da ipak ima nekoga ko je uspeo da se spase truljenja.

Treći, mojoj duši najbliži način je pobuna. Permanentna, istrajna, uporna pobuna. Lična, pojedinačna, svakodnevna... Makijeva pobuna. Makijev individualni čin je postao paradigma otpora slobodnog gradjanina Srbije, paradigma koga ga na pravi način povezuje sa svetlim primerima iz nacionalne prošlosti. Pucajte, ja i sada držim čas, rekao    je ubicama stari profesor iz Kragujevca; Sudite mi, lažite, podmećite, radite svoj jadni posao, ali morate znati da vas prezirem da vas ne smatram za ljude, poručio je Maki svojim sudijama.

Patriotski primitivizam  nametnuo se  prostorima kolektivne samospoznaje u Srbiji simuliranim  junaštvom, pozivajući u borbu, osvetu, u suprotsatvljanje novim porecima, američkim dominacijama i brojnim našim neprijateljima. Ali - uvek tudjom žrtvom, tudjom krvlju, tudjim životima... Kada se kohorta vladajućih žonglera velikim rečima razloži na pojedinačne individue dobija se tužan skup bednika koji su, kao i svaka, naročito moralna beda, osetljivi na primere lične hrabrosti, dostojanstva, časti... Samo u čoporu i pod skutom Predvodnika oni uspevaju da održe svoju nadmenost i bahatost, da  demonstriraju odlučnost i surovost... Šta sve nisu u stanju da kažu ili učine samo ukoliko im se naredi, koliko su u stanju da se ponize samo za jedan Gazdin smešak, za jednu maleni izraz Njegove naklonosti!! 

Srpski neostaljinizam je mafijačku bandu promovisao u kontrolore ekonomskih tokova društva dok je u sferi idejnog i političkog na pijedestal vozdigao tkz. Ljudsku Krpu biće bez koga se ni jedan tiranija ne bi dala ni  zamisliti. Taj soj se regrutuje iz redova patoloških kukavica, beskičmenjaka i  tarumatiziranih infantilaca  čiji  genetski zapis nalaže potpunu pokornost Moći i Vlasti . Pošto su odvažnost i hrabrost neodvojive od dostojansva, a dostojanstvo od ljudskosti, ključna manifestacija njihovog bića je bezdušnost: otuda oni ni ne mogu da čine ništa drugo osim da opanjkavaju, beskrupulozno lažu i prete. Pošto nisu neinteligentni oni u prisustvu suprotnog, dakle onoga što sami nisu, postaju svesni sopstene niskosti. A to ne može da ih ne nervira.

Stoga se Maki, gandijevski istrajan,  svojim prezirom izdigao van domašaja moralnih zagadjivača svega postojećeg pokazavši i njima i svojim istonišljenicima klonulog duha da u Srbiji ima ljudi spremnih da ličnu slobodu žrtvuju za slobodu Srbije. Neodlučni, prestravljeni gradjanin Srbije, zbunjeni Miloševićev glasač koji je ostao, ne samo bez dragog mu Kosova, bez posla, bez plate nego i bez sopstevnih gaća, mnogo će se lakše orjentisati i pribrati uz jednog ili više Makija.

 Praznom, deklarativnom junaštvu, lažnom patriotskom zanosu koji nam je uprljao i prošlost i budućnost, a zgadio sadašnjost, može se suprotsatviti samo moralno čista, pojedinačna žrtva.