Majmun u tenaku

Nije naš dragi Kusturica bio toliko oštrovid koliko je naša istorija sklona ponavljanju. Stoga se i moglo dogoditi da pojedine antologijske scene iz njegovog filma "Underground" ne samo na pravi način progovore o onome što je bilo već istovremeno predvide ono što će tek biti. Zato i ja, moleći pri tom čitaoca za oproštenje, sasvim namerno, tendenciozno čak, uzimam za naslov ovog teksta repliku iz pomenutog filma kojom sam se, u istom cilju i na istom mestu, već jednom poslužio.

Radi se o sceni opšteg veselja i tarapane u Podzemnoj državi povodom svadbe sina glavnog junaka kojom prilikom se jedan majmun, ovde simbol permanentne otkačenosti propadajućeg društva, neopazice uvlači u ogroman tenk, remek delo manufakturne podzemne proizvodnje. Majmun kao majmun, odmah počinje da pritiska razne dugmiće. Kupola se zlokobno pokreće, tenkovska cev počinje da se diže i spušta, a glatka mesingana municuija da preteći klizi ka otvoru za punjenje. Ciganin - muzičar u sjajnoj iterpretaciji Bore Todorovića, sklon kao i svi pripadnici njegovog naroda da vrlo jasno razluči bitno od nebitnog kada je reč o sopstvenom opstanku, bezuspešno upozorava pijanu družinu: "Majmun u tenaku, majmun u tenaku..." Niko ga, naravno, ne sluša jer pijanstvo, ma čime izazvanao, uvek je samo pijanstvo i tu mnogo pameti nema.

Elem, da završim prepričavanje filma jer mi je samo ova senkvenca bila potrebna da i ja sada, uz minimalnu jezičku korekciju uzviknem ono što mnogi osećamo, a poneki, bogami, i vide: "MAJMUN JE U TENKU"

 Da nije mamun znali bismo i šta će i kako činiti, a da nije tenk, ne bi bilo tako opasno kao što jeste. A pošto se radi i o jednom i o drugom, prilike u Srbiji se s pravom mogu označiti kao kritične, nepredvidive i potencijalno veoma opasne, naročito po njene gradjane. Na ulici je slavlje, buka pbede, a majmunče, jadno zaplašeno i od svih ostavljeno pritiska svoje dugmiće. Ono ne želi da puca, već samo ne zna šta bi drugo. Stoga je vadjenje majmuna iz tenka sada prioritetan i nadasve odgovoran zadatak isključivo stručnjaka za floru i faunu. Majmun se ne divi hrabrosti, ne da se impresionirati viteštvom, za njega sve što je ljudsko: i suze i bol i radost i ljubav, ne znače baš ništa. Majmun je samo majmun, jadan, mali uplašen, od svih ostavljen. 

Posao je stoga delikatan: izvući ga napolje, pružiti mu garncije, nabaviti, ako treba tone banana, kikirikija, simulirati mu njegov majmunski ambijent kako bi se osetio bar malo sigurnijim nego sto jeste. Pri tome imati na umu: majmunska koža ne vredi ni jedne kapi ljudske krvi. Bilo gde da ode, majmun će ostati samo majmun, a ostane li gde jeste imaćemo posla sa majmunskim tenkom.

A to nije isto.

 Istina, i da počne, majmunsko prangijanje ne bi moglo da traje dugo. Majmunski sistem je počeo da se urušava sam od sebe i tu povaratka na stare ludorije ne može da bude. Sve su igre odigrane sve kante isprevrtane... Ali, majmuni su poznati i po tome što za veoma kratko vreme mogu da upropaste veoma mnogo stvari, a kada se taj odnos primeni na ljude rezultat je mnogo tragičniji. Najnovija istorija ovog tragičnog podneblja prepuna je tih primera. Za samo desetak godina majmuni su uspeli da poseju mržnju medju ljudima koji su generacijama uspevali da žive zajedno. Da je bila reč o čistoj majmunariji vidi se i po tome što niko iz zakrvljenih naroda danas nije u stanju da se seti oko čega se to poklaše. Mnogi su zato u nedoumici, a oni koji su se konačno setili da se radilo o majmunskoj igri, pojedoše se od stida. 

Zato, i pored čvrste uverenosti da je kraj majmunske igre veoma blizu, mislim da su majmuni i spremni i kadri da organizuju poslednju veliku igranku sa pevanjem i pucanjem. 

Uostalom: majmun je u tenku.       

Ta surova činjenica svedoči ne samo o aktuelnom trenutku u nas, niti o tragičnoj i mračnoj prošlosti. Ona ukazuje i na jedini mogući put izlaska iz ovakvog stanja: sveopštu i potpunu demajmunizaciju društva. To, naravno, nema nikakve veze sa revanšizmom već predstavlja naš istotrijski dug kako prema ostatku civilizovanog sveta, kako prema našim potomcima, tako i prema  našim precima.Pa kada su to u istoriji Srbije njom vladali majmuni? Bilo je istina raznih, ali majmuna nikada. U ostaku sveta, pak, ova stvorenja žive ili na drveću ili u zoo vrtovima. I svi zadovoljni. I ljudi i majmuni. Zlo nastaje tek kada im se mesta zamene. To onda zaliči na ovo što smo mi živeli i preživeli.

Zato, izvadimo majmuna iz tenka.

Ali oprezno, veoma oprezno.

Jadan je, uplašen i od svih ostavljen.

Kao i do sada - na sve spreman.

p.s.

Ovaj tekst inspirisan je basnom o pacovima i hijenama koju je, na nedavno održanom mitingu na beranskom aerodromu, ispripovedao tadašnji predsednik SR Jugoslavije g. Slobodan Milošević.

Autor teksta se veomna zahvaljuje g. Miloševiću želeći mu dug i spokojan život.   

Pisano 20.09.2000.