Ljudi laži

Iz starih dokumentarnih filmova o defašizaciji Italije koji se s vremena na vreme mogu videti preko jednog od kanala RAI, ostala mi je u sećanju jedna fascinantna scena  snimljena ispred sedišta Italijanskog radija: masa sveta koja se tiska ispred zgrade sa urlikom dočekuje poznate režimske novinare koji su tokom godina velikog Musolinijevog preporoda bili sinonim moći Dučeove propagandne mašinerije. Užasnutih lica, nekada nedodirljive vedete moćnog Radija, upadaju u masu koja ih zasipa udarcima I šamarima. Pad režima pretvorio je nekada poslušno stado lepo vaspitanih slušalaca u rulju žednu krvi.

Ne bih želeo da se bavim ružnim prognozama, ali odlasci režima koji su počivali isključivo na divljačkoj propagandi  po pravilu se završavaju na isti način. Poslušna I priglupa publika, vaspitavana da veruje isključivo onome što joj se prikazuje preko uticajnih medija, ustremljuje se prvo na one eksponente režima koji su joj direktno pred očima. Za razliku od radijskih proizvodjača magle koji su, sve dok ne otvore usta, nepoznati sopstvenoj publici, televizoraši su u znatnoj prednosti. Uočljivi su. Prepoznatljivi.  Kako bi to moglo da izgleda moglo se videti tokom proteklih godina na primeru takozvanih "stranih plaćenika" , "domaćih izdajnika" i "prodanih duša" kako je zvanična propaganda znala da naziva sve one koji nisu pristajali na kolektivno ludilo. Isti su bili pljuvani na ulici, uznemiravani telefonom, bliski prijatelji su im okretali ledja, rodjaci se pravili nevešti, pa je naša draga Srbija sredinom devedesetih zaslugom naših oslobodilaca, dobrotvora I sledbenika Njegove mudre politike, veoma ličila na duboku sovjetsku provinciju krajem tridesetih godina ovog veka. Istina, nije bilo gulaga (dislocirani u Bosnu) a policija nije ubijala po ulicama (osim po nekog) . Sve drugo: hladnjikava  atmosfera straha, nepoverenja, pritvornost I neiskrenost ljudskih veza, bilo je u dlaku isto kao da je cela zemlja za trenutak upala u kakav mračan jezovit film o vremenima staljinističke strahovlade.

Sva ta masovna medijska produkcija totalne obmane na kojoj je proteklih godina počivao Miloševićev režim,  nije mogla bez jedne male armije neposrednih proizvodjača, bez velikih i malih majstora naše male lažovske kuhinje, našeg smradnog orijentalnog pritvorstva I podmuklosti. Za razliku od sirovih I nedokucanih sledbenika vodje  koji po zadatku urlaju, glasaju ili hvalospeve, gonjeni isključivo vlastitom prostotom, proizvodjači laži u Srbiji su ljudi savršeno svesni svojih postupaka, takozvani "profesionalci" čiji je zanat opterećen samo jednim malim felerom: apsolutnim nedostatkom osećaja za elementarnu pristojnost. Pričati danas I ovde pred očima cele nacije o prosperitetu ove zemlje te radnim pobedama I uspesima njenih pregalaca, mogu samo ljudi koji su se davno oprostili od sopstvenog obraza. Ogrezlima u nesreću svake vrste može nam se učiniti da sve to nije bitno, te da je normalno da smutna vremena počivaju na smutliivcima, ali ipak, ponekad, makar sporta radi, trebalo bi napraviti inventar bitangi sa javnom funkcijom i svakoj u lice reći ko je I šta je: ovo je drug lažov, a ono tamo g. kreten, ono je udruženje prostaka, a ovo ovde je asocijacija profesionalnih podlaca.

Oni se pak iz sve snage upinju da nas ubede kako će sve ovo trajati večno, kako nemamo šanse da se domognemo kraja tunela I konačno sav ovaj glib u kome smo sagledamo pod dnevnim svetlom. Zažvalavili su već opisujući nam svoju viziju naše budućnosti bez nas u njoj,  svoju stranu sveta u kojoj je, kažu,  sve levo i sve "cool". Ne žale ni truda niti para da oko sebe okupe što veći i šareniji hor belosvetskih mutivoda koji će potvrditi njihovu priču o Njima i Njemu kao esenciji nas samih. Ubiše se dokazujući da je ceo svet na pogrešnom putu a samo mi jedini kadri  da ih na pravi izvedemo i to samo zahvaljujući Njemu, a samim tim i Njoj. Ne osvrću se na to što ih niko više ne sluša a onima koji ih slušaju višak je svaka priča pa I njihova. Ne stide se čak ni kada sami sebe demantuju, ne osvrću se na prezir, idignaciju, na pljuvačku koja  ih prepokriva. Gluvi za sve osim za Direktivu.    

U nekom veoma bliskom vremenu moraćemo ponovo da pogledamo one stare TV dnevnike iz 1991. i potonjih godina, da opet otvorimo  stranice "Politike" , "Ekspresa", "Večernjih novosti" , ponovo izmerimo domete takozvanog "patriotskog žurnalizma" ma šta se pod njim podrazumevalo.  Sve te pobrkane reči i pomešana značenja će morati biti redefinisana i stavljena na svoje mesto. Naši javni lažovi, dolivači ulja na vatru, prodavci jutarnje magle na veliko i malo, u tome će imati nezaobilaznu ulogu. Duguju nam, ako ne izvinjenje, a ono priču o tome kako je pripremana i izvodjena velika gala predstava u kojoj je ceo jedan narod pretvoren ili u stoku ili u nepopravljive pesimiste. Samo tako ćemo moći da se otrebimo od gube reči kako bismo bar one koji dolaze zaštitili od zaraze. 

U suprotnom moglo bi se dogoditi da samo kod nas Ništa potraje večno.