Lavež zlobivog čopora
Od ukusa koji u u ustima gradjanina Srbije može da izazove spoznaja da je osudjen da živi ovde gde živi, gadnije su samo REČI kojima ovdašnji zvaničnici tumače zbog čega je sve to tako gadno kao što jeste. Šampioni u proizvodnji gadnih reči su takozvani "portparoli" vladajućih stranaka, ali pošto se u srpskoj politici ništa ne dešava van i mimo šefovog znanja i uticaja, izvor i umetničko nadahnuće za ove logorejske izlive kvarnih misli i nemoralnih namera su, pre svega, vrhovni žreci srpskog neomafijačkog kulta.
Kao u kakvom tetaru apsurda glumci se bekelje na publiku krešući joj u lice najneverovatnije besmislice koje bi se u svakoj drugoj prilici mogle nazvati lažima. U ovim i ovakvim okolnostima , tokom činodejstvovanja vrhovnog žreca svih srpskih obmana, izrečena laž nadilazi granice običnog zaobilaženja istine i postaje deo kulta, činjenica bez koje se sam kult ne može ni zamisliti. Osnovna karakteristika političkog govorenja sa govornica pozne faze aktuelne srpske propasti je beskrupuloznost. Jednostavno, do sada jos nije izmisljen takav stepen drskosti koji odmah i bez oklevanja nije primenjen u "portparolskom" političkom besedništvu. Naprimer: tvrdnja da smo pobedili u poslednjem ratu protiv celog sveta svojom poražavajućom neistinitošću ne da se meriti niti sa iz nje izvedenom tezom da "Kosovo nije izgubljeno", e da bi se u ovoj gradaciji stiglo do vrhunskog bezobrazluka oličenog u optužbi da su oni koji protestuju protiv ovog i ovakvog kerećeg tretmana ove zemlje i njenih gradjana, ustvari izazvali bombardovanje te da i dalje sa istom strašćua ali drugačijim sredstvima rade na uništenju sopstvene zemlje.
Aktuelni politički lavež kojim se promovišu zasluge srpskih vlasti na planu apsolutnog društenog i dražavnog prosperiteta nije oduvek imao ovakvu formu nego je kroz postupnu deformaciju i degradaciju srpskog političkog bića prošao kroz nekoliko svojih faza. Kao i svaka autoritarna propaganda i ova je u svojim počecima počivala na poluistinama iz kojih su izvlačene raznovrsne konstrukcije u cilju ubedjivanja javnosti kako smo okruženi sve samim neprijateljima od kojih su najveći i najopakiji oni sa kojima smo do sada živeli pod istim državnim krovom. Govori Slobodana Miloševića su u godinama njegovog uzleta bili očigledan primer dvosmislenosti i skrivenih značenja. U opštenju sa stranim medijima on je umeo da izrekne takve stavove koje bi i najiskusniji znalac njegovog lika i dela mogao mirne duše da potpiše. Sada smo u posleratnoj , moralno i materijalno unistenoj Srbiji svedoci radikalne promene u načinu javnog nastupanja najvećeg gopvornika naših naroda i narodnosti. Neskrivena pretnja, beskrupulozno izvrtanje činjenica, do bola tragičan napor da se ztaškaju i opravdaju poražavajući rezultati njegove samoubilačke politike. Njegov do gadjenja prezriv odnos prema oponentima prenosi se i na samu publiku.
Miloševića jednostavno nije briga da li će slušaoci njegove reči doživeti kao laž ili kao istinu. Poput razočaranog šamana umornog od kulta i služenja istom, on više ne vodi računa čak ni o tome da li njegove reči uopšte i stižu do vernika, jer prevrtljiva i lažljiva, svetina je odavno izgubila njegovo poverenje. Ritualno govorenje namenjeno je pre svega njegovim seizima i u funkciji je stavljanja do znanja ko je glavni i čija je reč poslednja. Seizima potom ostaje samo da pokupe restlove reči, da ih iskombinuju i kroz te monstruozne produkte prinesu žrtvu idolu. Stoga i nije bitno da li su njihovi istupi besmisleni ili pak bezobrazno drski. Bit njihovog iskaza povlači se pred svojom upotrebnom funkcijom: govorenejm se samo demonstrira odansot i spremnost za dalju bezrezervnu pokornost. U životinjskom svetu pojava je poznata kao psihologija čopora a savremena svetska istorija poznavala je i obeležila sisteme u kojima je ova formula intergrupnog opštenja postala dominatni oblik političke komunikacije.
Kao dokaz ove tvrdnje mogu poslužiti video snimci koje produkuje do groba odana RTS. Prilikom predsednikovog govora na kakvom otvaranju "obnovljenog" "privrednog objekta" treba isključiti ton i pažnju obratiti na svitu, tesno zbijenu iza njegovih ledja. Sa grčevito stisnutim šakama u visni polnog organa oni zaneseno učestvuju u ritualu, duboko koncentrisani na svaku reč i kadri da u najmanjoj vibraciji glasa i modifikaciji rečeničnog koda uoče samo njima poznate poruke, koje se kao omamni miris Njegovog prisustva viju oko govornice. To su ljudi koji veruju, to su istinski poklonici kulta kojima pripada ova i ovakva Srbija, krojena i pravljena po njihovoj meri i njihovom broju.
Oni zajedno sa svojim vodjom samo su zla kob naše zajedničke istorije, bolan i tragični eksces. Stoga lavež koji dopire sa javnih govornica , sa mesta promocije naše totalne pobede treba shvatiti samo kao izraz i posledicu postojeće političke patologije. To je akutno stanje bolesti društva i njegove političke nadgradnje u kojoj se političko govorenje, kao najuočivljije, manifestuje u obličju gnojne rane teškog zadaha. Moralne nakaze i politički mrtvaci koji ga primenjuju svedoče koliko o tragici nešeg sveukupnog stanja toliko i o sopstvenom statusu. Oni su mrtvi. Reč je o svetu sa one strane realnog, emanacijama sveukupnog zla koji se može naći u svakoj društvenoj zajednici , s tom razlikom što se u normalnim i vremenu primerljivim političkim okolnostima oni manifestuju isključivo u obliku taloga.
