Ko sa đecom spava...

Jedan od dokaza da se prilike u političkom životu Srbije iz nebeskih visna polako spuštaju na zemlju je i ponovno uspostvaljanje jednog starog pravila oličenog u izreci započetoj u naslovu ovoga teksta. Ko sa đecom spava, upišan ustaje, kaže ta izreka ukazujući na nespornu povezanost nečega što se zove uzrok i posledica, povezanost koja je, sve doskora, u Srbiji prenebregavana zanemarivana ili najgrublje previđana.

Pojašnjenje teze se krije u već često iznošenom stavu o tome da pobeda Demokratkse opozicije na izborima 2000. godine nija bila samo obična politička smena dve političke garniture nego raskid sa dotadašnjim načinom vladavine. To je podrazumevalo detaljno i hiruški precizno čišćenje državnog aparata od svih onih koji su, ne samo osporavali taj preokret nego i bili nesposobni da prihvate nova pravila političke igre. Svojevremeno zgražanje demokratske javnosti nad činjenicom da su na najisturenijim mestima u državnom aparatu ostale najokorelije pristalice bivšeg režima nisu bila potaknuta samo osvetničkim ili moralističkim motivima nego pre svega ubedjenošću da je nemoguće ostvariti novi politički  model zadržavanjem konzervativnih i krajnje problematičnih kadrovskih rešenja. Tim pre što se u Srbiji i tada i sada veoma mnogo toga moralo uraditi isključivo uz nesebičan lični angažman ključnih nosilaca političkih funkcija. I samo nečinjenje, ravnodužnost ili nećkanje da se poslu pristupi predano i do kraja, bilo je pogubno.

U najkraćem, Rade Marković, Nebojša Pavković kao i silesija ostalih policijskih i vojnih rukovodilaca nisu mogli ostati tako dugo na svojim mestima e da bi svojim prisustvom ne samo prikočili odredejne demokratske promene u resorima na čijem su čelu bili, nego i mnoge aktivne keratore naše kolektivne propasti uverili kako nova vlast nema nameru da radikalnije menja osnovne političke orjentire. Ne treba zaboraviti da je upravo takav neodlučan i u mnogim slučajevima  samoponižavajući odnos prema eksponentima Miloševićeve državne mašinerije izazvao prva podozrenja Zapada i navukao nam na glavu zastoje u distribuciji tako neophodne ekonomske pomoći. Svo to potonje zamlaćivanje sa izručenjima haških optuženika, svo to  teglenje i prenemaganje oko ustavnih i zakonskih inicijativa, bilo je u suštini, zasnovano a istom političkom opredeljenju jednog dela novouspostvaljene političke elite: prigušiti, usporiti i donekle devalvirati demokartski proces a sve pod maskom lažne moralnosti i brige za uspostavljanjem vladavine prava.

Najnovija politička afera oko smene generala Pavkovića ukazuje na najmanje dva zanimljiva detalja: za nečije smenjivanje nije baš uvek neophodan jasno definisan zakonski okvir i drugo, da Miloševićevi kadrovi ipak imaju nekakav rok trajanja u okvirima nove vlasti, ali da o dužini i uslovima pod kojima je rok ograničen, javnost pojma nema. Hoće reći, to što se predsednik Koštunica upravo sada odlučio za Pavkovićevu zamenu spada u red onih političkih odluka koje za osnov imaju nešto što spada u takozvanu sivu zonu ovdašnje politike. Borac za javnost rada i «prozirnost» političkih institucija,  legalista i moralista nas odjedanput stavlja u poziciju da umesto u zakon gledamo u pasulj. Ali i bez posredovanja ovog plemenitog semenja belodano je jasno da je na političku scenu Srbije postavljena  jedna nova komedija. One kojima nije do plakanja silno će nasmejati pitanja na temu: ako je znao da ga prisluškuju, zašto je Koštunica to tek sada obelodanio, i kako to da se Pavković tek sada setio kako je Koštuničino navodno naredjenje vojsi da interveniše, protivzakonito. Oni kojima se plače mogli bi se pitati šta će ovde i Koštunica i Pavkoviuć, ali pošto je reč o tužnoj, srceparatelnoj priči ova pitanja treba preskočiti. Pa reč je o komediji, zar ne?   

Ali to što je komedija dobra, ne znači da repertoar pozorišta nije dosadan. O tome svedoči i poslednja poruka srpske emigracije iz Sjedinjenih Američkih Država upućena ovdašnjim nosiocima političke vlasti: gospodo molimo vas da se konačno oredelite oko toga šta je srpski nacionalni interes. Da li je to ulazak u svet i uklapanje u medjhunarodne standarde ili permanentna smeška i zajebancija?