Ko je razbio budilnik?

 

 

 

Imenujući jednog od optuženih za ubistvo  premijera Đinđića kao «gospodin legija», tadašnji ministar policije ni slutio nije da je skovao sintagmu kojom bi se kao zaštitnim znakom mogao obeležiti jedan period nevesele srpske istorije. Naime, nakon «Miloševićeve ere» nastupila je era «gospodina Legije». Odmah da kažem da sa narečenim Ulemekom ova sintagma nema direktne veze. «Gospodin Legija» je oznaka za stanje duha koji karakteriše  sve beskrupuloznije  nasilje nad zdravim razumom,  gde je svaki obrt, ma kako apsurdan bio, ne samo moguć nego priznat kao krajnje prirodan i samim tim neizbežan. Vremena «gospodina Legije» su prirodni nastavak Miloševićevih vremena uz jedan mali, sve manje vidljiv, grč ovdašnjeg društvenog bića da se iz te omame nekako otrgne. Sada se sve polako vraća na staro potvrđujući tezu da svaka reformacija ima svoju protivreformaciju, te da svaki politički projekat ima svoju deformaciju.

 

Jednostavnije rečeno, poslednji meseci su pokazali da se Srbija snažnim zaveslajima vraća na pozicije koje su oktobra 2000. bile ozbiljno uzdrmane i već viđene kao pošiljka za deponiju istorijskih iluzija. Sada smo pak svedoci raspakivanja tog otrovnog tereta uz glasno svetkovanje svake polomljene plombe na ionako nejakim rezama srpske Pandorine kutije.

 

Osim nasilja nad razumom, vremena «gospodina Legije» karakteriše prisustvo još jednog elementa koji, po prirodi svojoj, pripada sferama ličnog i pojedinačnog. Reč je o mržnji. Iako navikli na razne jade, posmatrači ovdašnjih prilika ne mogu da se otmu utisku kako je u vremenima «gospodina Legije» individualna mržnja podignuta na nivo ideologije, prevedena u stanje sveprisutnog mrziteljstva kojim se obeležava svaki politički potez. Kao da je svaki korak novih vlasti sračunat jedino na to da se kompromituje i oblati prethodna, odnosno da se po svaku cenu baci ljaga na ime jednog jedinog čoveka koji je toj bivšoj, i uz to demokratskoj vlasti, bio na čelu. Taj posao se obavlja tako predano i gotovo strasno da se jedino tu, u toj zoni distribucije mržnje, jeda i pakosti mogu uočiti zaista vidni rezultati. Na svim ostalim poljima Srbija je tamo gde je i bila, ako ne stepen niže i dalje od pozicija na kojima se nalaze civilizovane zemlje.

 

Za razliku od Miloševićevih vremena kada je svaki glas kritike upućene režimu bio gušen šikaniranjem medija i drakonskim kaznama, vremena «gospodina Legije»  karakteriše snažno i veoma agresivno upumpavanje viška informacija s namerom da se informativni putevi zaguše, da se masovnom proizvodnjom senzacija, neutrališe dejstvo osnovne i primarne. Pričama o skandalima, svakodnevnim otkrivanjem pravih i lažnih afera njihovim naduvavanjem do granica apsurda, javnost se navodi na zaključak da je prisustvo zla na javnoj sceni sasvim uobičajeno i da se, ukoliko bude još gore i još mučnije, nikako ne bi trebalo čuditi. Miloševićevi mediji su agresiju javnosti upravljali prema spoljašnjem okruženju, pre svega nacionalnim grupama i državama koje su činile nekadašnju Jugoslaviju, dok se «legijanizirani» srpski mediji bave širenjem mržnje svih protiv svakoga i to isključivo u okvirima postojećih državnih granica. Stiglo se dotle da se u jednom delu javnosti osumnjičeni za ubistvo premijera tretiraju kao nacionalni heroji, kao momci koji su obavili jedan, istina ružnjikav, ali zato veoma važan posao. Da je ova priča ispričana sama za sebe zvučala bi krajnje skandalozno, ali pošto su SVI proglašeni za manje - više nečasne i manje - više prljave, onda ovi dragi dečaci ne mogu biti tretirani drugačije nego kao nestašci koji su sebi dozvolili tu nesmotrenost da budu i uhvaćeni.

   

Glasove onih koji uspaničeno ukazuju da nas sve zajedno, iza rešetaka specijalnog suda streljaju zmijski pogledi najavljujući skori trijumf Tame i Zla, niko u opštoj buci niti čuje niti ima volje da sluša. Patriotski nastrojeni žurnalisti udaraju krupnim naslovima u svoje prozukle talambase, srpski domaćini zasukuju rukave i pljuju u šake spremajući se za velike (poljske) radove na stvaranju sretne budućnosti, ratujući pri tom sa onih nesrećnih sedam padeža koliko ih još uvek ima u srpskom jeziku, a sitne političke protuve i provincijske bitange nas preslišavaju šta mi to imamo protiv njih kada je očigledno da su upravo oni najjača srpska stranka te da ih narod hoće.

 

Narod? A šta narod na sve to? Manjina strepi od onoga što nas čeka sutra mada je i ovo što je danas dovoljno strašno. Uspaničeno se okreće okolo tražeći znak, ime, ili simbol na koje bi položila jadne ostatke svojih nada, sve svesnija da takvog imena još nema te da ga valja ili čekati ili opet dugo i mučno stvarati. Većina, mamurna od dugog sna, ponovo kreće ka biračkim kutijama. Na već dobro ulegnutom krevetu ostale su rasklopljene novine krupnih naslova, pod nogama krckaju opruge budilnika koga je neko pre izvesnog vremena razbio, ali krhotine su još tu. Iz daljine se čuje plač gusala. U izmaglici iznad nejasnih obzora lebde likovi legija, zvekija, budala, mutavih, podlih i lažljivih,  blago se smešeći... 

 

sledeći tekst:  O palikući i gasikući