U poslednje vreme nešto slabo pominju Kinesku četvrt u Beogradu. Da li se od gradnje odustalo, da li se traže sponzori ili pak nova, originalnija ideja, teško je dokučiti. Tek, vidim da izvesni predlažu instaliranje velikog gejzira na Savskom jezeru čime bi rečeno jezero veoma naličilo Ženevskom, a Beograd, samim tim, pribavio ulaznicu za klub svetskih metropola. Lepa ideja, moram priznati, ali evo i ja imam jednu.
Otkako živim u Italiji video sam mnogo lepih stvari koje bi bile dovoljno vredne da se podignu i u Beogradu. Naravno, najvrednije su Crkva Svetog Petra, Sikstinska kapela, ali isto tako i rimski Koloseum, ali su to gradjevine ili veoma glomazne ili skupe za izgradnju u našem glavnom gradu. Opredeljujući se za ekonomičnija ulaganja izbor je pao na Julijinu kuću koja se trenutno nalazi u Veroni, ali to, naravno ništa ne smeta da se nadje i u Beogradu.
Zašto baš ova kuća? Pre svega, strašno privlači turiste što bi u našim postdejtonskim vremenima kada se svi moramo boriti za pravu valorizaciju rezultata postignutih mirovnom politikom predsednika Miloševića, bilo od izuzetnog značaja. Svojim očima sam gledao kako se iz stotina luksuznih autobusa nemačke, švajcarske, francuske registracije, kao i nešto skromnijih vozila sa oznakama država koje još nisam uspeo da zapamtim, iskrcavaju buljuci naroda i hrle da vide poprište najpoznatije švaleracije na svetu. A šta im se to pruža na uvid? Pre svega jedan veliki "ajnfor", mračan prolaz u maleno dvorište nad kojim dominira jedan kameni balkon i u čijem se uglu nalazi bronzana figura devojke, izvedena u prirodnoj veličini. Hoće reći - gotovo ništa. Odmah se vidi da su Italijani saznavši tek od Šekspira, kada je preveden na njihov jezik, da je baš Verona postojbina velikih ljubavnika, Julijinu kuću odabrali nekako navrat nanos i ne pokušavajući da tim povodom izgrade "još lepšu i stariju".
Elem, građevini se mogu naći brojne zamerke, koje bi izgradnjom takve zgrade u našem glavnom gradu svakako bile izbegnute. Pre svega, balkon je postavljen izuzetno visoko, što je bilo razumljivo kada se uzme u obzir broj lopova u Italiji onog vremena. Ali, za ljubavne sastanke, ovako visok balkon je krajnje nepodesan osim ako Romeo nije služio u helikopterskim jedinicama, pa ga pajtaši noću spuštali u Julijinu sobu, ili mu deda nije bio u najmanju ruku majmun, što bi umnogome pojasnilo njegovu sposobnost da se uzvere uz ovu hridinu od balkona, a da mu pri tom ostane snage i za ljubavisanje. Mnogi su danas skloni tvrdnji da je Romeo u stvari svako veče nosao veronskim ulicama dugačke merdevine ali ne da bi stigao do Julije već da bi se pentrao na trešnje kojih je veoma mnogo u ovom kraju. To su znali svi njegovi sugradjani ali, pošto se naivni Šekspir već uhvatio na lepak, nisu hteli da njemu, a naročito sebi, kvare poslove. I tako ostade.
Druga atrakcija je sam Julijin kip. Obična bronzana figura za koju su pokvareni Latini pustili glas da sigurno donosi sreću u ljubavi onima koji joj se uhvate za desnu (bronzanu) sisu. Tu stisku i navalu na pomenutu sisu te fotografisanje tim povodom, teško je opisati. Drugi, koje - kako, ali Japanezi ne propuštaju priliku da joj se okače, s tim što, da bi dohvatili Juliju za rečeni organ, moraju da visoko podignu ruku.
Eto, jedna stara kućerina, te jedna bronzana skulptura koja se može preneti i iz nekog parka i evo našeg glavnog grada u društvu svetskih metropola. A sve je mnogo jeftinije od Kineske četvrti i gejzira na Savskom jezeru. Ne bi pri tom trebalo smetnuti s uma i simboličnu poruku koju bi narodima sveta nosilo Julijino ime. Svi bi znali da se ona nije džaba tako zvala i da "jul" u njenom imenu označava upravo ono što mi svi već znamo da JUL označava. A kako bi tek Dnevnik izgledao, kada bi u našem glavnom gradu
bila otvorena Julijina kuća?!! Koliko bi se tu nadahnuća skupilo, koliko bi to bilo inspirativno za pisca najvećeg dnevnika naših naroda i narodnosti!! Već vidim buduće naslove: "Mesečeva igra u JULijinoj kosi", "Belilo snega na belini JULijinih grudi" "Samo JULija odolela beogradskoj poledici" , "JULijo, čuvaj mi Marka" i tome slično. Doduše, trebalo bi još samo ubediti svet da je naša Julija baš ona prava, ali za eksperte sa Televizije i iz "Večernjih novosti" to i ne bi bio naročiti problem. Ukoliko ne ubede strance, ubediće bar naše, a u okolnostima kada nas još uvek svi mrze, osim poslovnih ljudi, bankara i biznismena, koji svakodnevno posećuju našeg predsednika, i to bi bio neki uspeh. JULijino dvorište bi moglo postati centar okupljanja dobromislećih ljudi kojima je dosta laži, nasilja i ostalih strahota, koje su se, ne zna se odakle a ni zašto, sručile na Srbiju. Tu bi oni iščitavali stranice Dnevnika, vodili razgovore o lastama, cveću i drveću, dok bi najistaknutiji medju njima, direktori, rukovodioci te vlasnici privatnih firmi bili primani u članstvo jedne moderene evropske stranke. Ceremonija prijema bi bila javna, a novi članovi bi stekli pravo da se, kad god zažele uhvate za Sisu.
Narvno, da bi vremenom delatnost JULijine kuće mogla da se proširi, pre svega, izgradnjom Romeove kuće, te podizanjem Romeovog kipa. To bi tek bila prilika za naše radne ljude i gradjane. Jer, za razliku od JULije, Romeo može da se uhvati za "nešto drugo", što bi naš svet jedva dočekao. Pošto su nam proteklih godina i sadašnjost i budućnost pretvoreni u jedan novi kvalitet, u nešto sasvim drugo, red je da se i u metaforičkom i simboličkom smislu, u dvorištu Romeove kuće konačno prihvatimo za pravu stvar. Tek da znamo gde smo i šta nam je činiti.
