Sve do pre neki dan mislio sam da su Italijani drugačiji od nas. Ovde je 25. april neradan dan koji se namestio baš u četvrtak, pa uz jedan "mostić" preko petka, evo nas do subote i nedelje. Lepa četiri dana plandovanja motivisala su me da se raspitam čemu imam da zahvalim, jer kad nešto praznujem ne bi bilo zgoreg da znam o čemu je reč. Pitam o prazniku prvog kolegu radenika koji mi se našao na putu, a on samo slegnu ramenima. Začudim se, ali odmah nadjem opravdnje za čoveka: mlad je, ima nešto osnovne školice, pa valjda nije bio na času kada su učili to poglavlje nacionalne istorije. Pitam drugog, a ni on nema pojma. A kada mi je treći rekao da sluti da je u pitanju nekakvo oslobodjenje, ali da ne zna od koga i kada se dotično oslobodjenje odigralo, namah sam se zabrinuo. Oči su mi se otvorile tek kada mi je prijatelj koji predaje muzičko u osnovnoj školi, rekao da je reč o Danu republike. A, tako pomislio sam. Pa tu onda nema ničeg neobičnog jer i sam sam koncem ovog marta, sa novinama u rukama šetao po sobi i naglas ponavljao :"28. mart, 28. mart, 28.mart.... s namerom da utuvim u svoju glavudžu da je tog datuma praznik MOJE Republike. Do tada nikako da zapamtim što je, priznajem, isključivo znak da neumitno starim i da me glava više ne služi kao nekad.
I dok šetah tako po sobi učeći datum, dodje mi nekako žao. Sedim ovde u Italiji pa ne mogu da uživam u svim tim prazničnim manifestacijama kojima se obeležava Dan državnosti. Već sam se bio navikao da tog svečarskog dana na TV dnevniku uživam u "pokaznoj vežbi policije" koja svake godine ovim povodom iskače iz helikoptera na nekakvu kuću, ubacuje suzavac, pa uskače kroz prozore pucajući ćorcima. Dole na zemlji, stoji rukovodstvo i gleda. Ovi mladji, pogotovo onaj s brčićima i naočarima, posmatra prizor sa dužnom ozbiljnošću, dok se stariji, medju kojima je onaj isto tako sa brčićima i naočarima, ali proćelav i preosetljiv na glas "ć", razneženo prisećaju kako je to nekad bilo kada su oni ovako maskirani i nepokolebljivi upali u jednu veeeeliku kuću i porazbucali sve na šta su naišli.
Znao sam da ovom ritualu samo ON neće prisustvovati. Stalno zauzet, okupiran poslovima i borbom protiv kriminala, ni ovoga puta neće uspeti da izdvoji malo vremena za svoju dušu. Praznik će proslaviti u kući u društvu porodice i najbližih prijatelja. Tako i jeste pravo. Jer tamo gde je država privatna svojina, i Dan državnosti treba da bude porodična svetkovina.
A moja muka sa praznicima još traje. Primiče se Dan Vojske, a ja još uvek ne znam kada tačno pada. Znam samo da se svetkuje jedan bratski susret, kao srela se dva oficira, srpski i crnogorski, pa jedan drugog pozvao na pivo. Obrediše potom nekoliko tura i baš im bi lepo. Dogadjaj se zbio koncem prošlog veka pa nije ni čudo što ga se slabije sećam, ali ljudi od poverenja kažu da je bilo baš tako i pošto jer naša sadašnja vojska sastavljena od srpske i crnogorske, red je da to pijenje piva i nastavimo sada kada smo se konačno oslobodili onih koji pivo piju isključivo da bi se dodvorili Austrijancima i Nemcima.
A umesto nekadanje trke "1000 vojnika" sada mogu da upriliče trku "1000 policajaca". Učestvovali bi i vojnici, ali isključivo kao prepone. Jer, ovo bi bila trka sa preponama. I to ne običnim, vojničkim, nego oficirskim. Niko, u ovoj našoj gužvi, nije toliko ispreskakan tokom proteklih godina kao oficiri jugoslovenske armije. Stoga su stekli naviku. Čim se neko zaleti na njih, oni saviju ledja i okrenu se na pravu stranu. Trku će, kako slutim organizovati đeneral Badža. Em je đeneral, em je magistrirao fiskulturu, a i ovo "badža", zna se šta znači. Ume čovek.
Umeju i drugi, ali će oni samo da gledaju. Pošto su već u godinama kada im nije do preskakanja oni će, tek evociranja uspomena radi, da svakog od "nameštenih" oficira, opale nogom u zadnjicu. Da im stave do znanja gde im je mesto i šta im je ubuduće činiti.
U listi praznika nedostaje nam samo jedan Rodjendan, ili kako se to nekada zvalo Dan mladosti. ON nikada neće pristati na to da svoj rodjendan ustupi za praznik. Kada su ga primali u pionire, jedan klipeta mu je tako stegao maramu oko vrata da zamalo nismo ostali bez Najvećeg sina, mada smo tada već imali jednog. Od tada prema pionirima oseća nepodnošljivu odvratnost. Gade mu se i omladinci, a o trudnicama, ranjenicima i ostalima koji večito kukaju za tudjom pomoći, da i ne govorimo. Stoga na Njega ne možemo računati.
Predlažem zato da za Dan mladosti uzmemo rodjendan pokojnog Radoja Domanovića. I da mu mladež svake godine nosi štafetu. Jar Radoje je još tada, pod mračnom diktaturom Obrenovića, video šta nas čeka i zacrtao osnovne pravce našeg razvoja. I zato se ne treba čuditi što socijalistima tako dobro ide. Svako ispod klupe drži otvorenu "Stradiju" i prepisuje. A belosvetski zlobnici tvrde da je naša budućnost zapisana u "Dnevniku" jedne precvale šiparice.
