Da se kojim slučajem ova bruka pred Patrijaršijom, kada su ovdašnji satanisti sa pravoslavnim ikonama u rukama, sprečili grupu anglikanskih vernika, sa sve britanskog ambasadora na čelu, da prisustvuje božićnoj misi, nije dogodila, ova 2002. godina bi se okončala prikraćena za nešto što joj je svakako pripadalo. I pored svih razumevanja za potrebu premijera Srbije da širi optimizam, i pored sopstvenog uverenja da je optimizam veoma koristan po zdravlje pojedinaca i grupa, ipak nisam u mogućnosti da se radujem i sa velikom nadom gledam ka nastupajućoj godini.

Prema svim procenama trebala bi da to bude godina konsolidacije s obzirom na to da nam predstoji konačno definisanje savezne države te donošenje novog republičkog ustava a samim tim i izlazak na prevremene parlamentarne izbore. Za jednu državu, pogotovu ovako nesređenu poput naše, to su veoma važni poslovi bez kojih ne bi bilo moguće napraviti ni korak napred. Ali prilike na sceni gde bi ceo ovaj zahvat trebalo da se odigra, krajnje su obespokojavajuće. Politički sukobi u okviru snaga koje bi trebalo da uvedu reda u zemlji poprimile su takve razmere i srozali se na tako nizak nivo, da je veoma teško zamisliti iole razuman izlaz. Isuviše netrpeljivosti, skandala, podmetanja, javno ispoljenog primitivizma, prostakluka... Već pominjani engleski ambasador osetio je potrebu da nedavno izjavi kako je osnovni zadatak političke elite u Srbiji da svet uveri kako je reč o normalnoj zemlji. Tako je Srbija nakon blistave 2001. kada je na svetskoj sceni konačno počela da osvaja pozitivne poene, došla u poziciju da joj se pri kraju 2002. traže dokazi elementarne normalnosti.

Čak i onim građanima koji se o zbivanjima ovdašnjoj politici obaveštavaju preko televizije i ovlašnog čitanja novina, nameće se utisak da se na čelu njihove države nalaze ljuto zavađeni ljudi koji se, osim pizmom jednog prema drugom, ne bave ničim drugim. Građanin zna da se sa tako komponovanim timom i ono što je dobro i stabilno za čas može upropastiti, a da se rasklimano i rušno ama baš nikako ne može učvrstiti. Za srpsko društvo u tranziciji dovoljan je i sam šok velike promene. Tranzicija sama po sebi nosi sukobljavanja, mučna prestrojavanja, obespokojavajuće dileme i preračunavanja. Kada se tome doda politički cirkus, neozbiljnost i infantilnost političkih aktera onda sve zajedno postaje gotovo tragično. Protekla 2002. godina potrošena je upravo u tom nastojanju: da se građaninu Srbije pokaže i dokaže da su promene krajnje neizvesne i gotovo nemoguće.

Signal je primila i međunarodna zajednica. Mislim da je samo lepo vaspitanje sprečilo pojedine aktere na međunarodnoj sceni da nam se u brk ne nasmeju zbog onog otužnog brljanja sa Ustavnom poveljom kojom je trebalo da bude definisana buduća zajednica Srbije i Crne Gore. Ponekad se činilo da članovi mučene Komisije u stvari pišu Novi zavet a ne dokument čije usvajanje bi nam donelo tako neophodni izlazak iz potpune političke paralize. Takodje, petljanje i natezanje sa Haškim tribunalom bio je jasan signal Svetu da u Srbiji poluge društvene moći još uvek drže oni ljudi kojima nikakva zavirivanja u neposrednu prošlost ne idu pod kapu. Nasilje koje se kotrlja ulicama nije toliko posledica policijske nemoći koliko znak da nova vlast nije uspela da policiju potpuno stavi pod svoju kontrolu. U tom smislu ministar policije zaista nema čime da se pohvali, ali je isto tako veliko pitanje da li se pri ovakvom odnosu snaga u srpskoj vlasti, išta može popraviti samo pukom zamenom ministara.

Stoga se sramna slika pred Patrijaršijom nameće kao paradigma trenutnih političkih i društvenih prilika. Aktuelna zatucanost, netolerancija, neznanje i nabeđenost jedne grupe bez problema postaju reprezentantom cele nacije. I što je najgore, sve ove sramne godine bile su obeležene slikom molovanom po jednom te istom modelu: prostaci i psihopate su reprezentovale državu i naciju, a zablešeni svet ubeđivan u to kako nas to, u stvari, drugi loše vide. U tom smislu 2002 je bliža 1999. nego 2003. S obzirom na to da je proticanje vremena u Srbiji krajnje enigmatično, ovome se možda ne bi ni trebalo čuditi. Muka je u tome što svo to glavinjanje postaje već pomalo zamorno čak i onima koji ga prihvataju kao jedini mogući način življenja