Janičar sam, tim se dičim

Imam prijatelja - Marokanca. Radimo zajedno. Za razliku od mene, on i dalje, posredstvom satelitskog prenosa, gleda njihov, marokanski, TV dnvenik. Ja - ni njihov ni naš. Ne gledam ništa Odande. Šta će mi, mislio sam, kada sam sve što mi je bilo potrebno da znam već saznao. Ali, ne lezi vraže: kaže mi prijatelj da je njihova televizija javila za naš Kongres. Znam, odgovorio sam. Svi su javili. Ceo svet je u trenutku zadrhtao pred tom veličanstvenom spoznajom koja je najviše odjeknula medju nama radnicima, medju svetskim proletarijatom. Prija saznanje da negde ipak postoji jedna takva oaza slobode čoveka i, najzad oslobodjenog, rada kao što je zemlja Srbija. Ali, kaže mi prijatelj, naši su javili da se vaša Partija priprema da uvede islam kao zvaničnu državnu religiju. To je kod nas primljeno sa velikim odobravanjem. Pomislim da momak nije baš sve dobro razumeo znajuæi da su kod nas u Srbiji veroispovesti ravnopravne, a crkva odvojena od države, ali ipak, nisam odoleo da posredstvom interneta skoknem na sajt naše zvanične Novine i pogledam šta je to na Kongresu rečeno, a što je tako oduševilo naše prijatelje iz arapsko-muslimanskog sveta. I zaista: već u govoru našeg Predsednika sam uočio poveliki deo posvećen istoriji janičara, pripadnika specijalnih vojnih snaga koje je svojevremeno formirala nekadašnja turska vlast. Ja sam imao i čast i zadovoljstvo da izučavam istoriju naše Partije, znao sam i sve njene kongrese pa sa sigurnošću mogu da tvrdim da janičari u sličnim prilikama nikada nisu pominjani. Ovo je je bilo prvi put, kao što su se mnoge neverovatne stvari u našoj zemlji po prvi put desile baš za vladavine našeg Predsednika.

 S druge strane sam znao: kad On nešto kaže onda je to tvrdo kao stena jer po pravilu, svaka njegova reč odmah i na licu mesta nailazi na masovnu podršku naroda . Zato sam se bacio u misli: šta li bi ovo moglo da znači i da li æe zaista naša Partija da prihvati islam kao zvaničnu državnu religiju? I kakve veze sa našom socijalistièkom stvarnošću imaju janičari? Pošao sam najpre od pretpostavke da je naš Predsednik ateista što ne smatram za greh. Svako u demokratskoj Srbiji ima pravo da veruje u šta god hoće, pa i naš Predsednik. Ali, pošto on najviše veruje u sebe, bilo bi sasvim moguće zaključiti da su mu mnogo bliži i draži oni koji veruju u isto što i on nego oni koji u tom smislu gaje izvesne sumnje. Zato nisam mogao da u potpunosti odbacim tezu da bi Mu uvek bila bliža ona verska organizacija koja mu daje podršku od one koja mu je ne daje. A pošto je on isto što i Partija a Partija isto što i narod, što se i videlo pre neki dan ispred "Sava - centra", realno je zakljuèiti da bi Srbija, koliko sutra, mogla postati ne samo muslimanska , nego budistička, hinduistička, katolička ili baptistička zemlja. Da je naš Predsednik čuo za Jehovine svedoke i oni za Njega, ni njihova vera ne bi bila isključena iz trke za zvaničnu religiju u Srbiji. U tom smislu sve su karte otvorene, pa Predsednikov govor tako treba i tumačiti.

Otuda je sasvim razumljivo nastojanje pojedinih vladika Srpske Ppravoslavne crkve da bespogovorno služe Predsedniku i Partiji: bolje oni nego neko drugi. Ali zašto naš Predsednik u svom govoru nije pomenuo samo muslimane, ukoliko mu je do njih bas bilo toliko stalo, nego se uhvatio za janièare? Odgovor je nešto složeniji i u njega treba uplesti nesporni uticaj poetskih vizija od kojih pati Predsednikova Supruga koje (vizije) umnogome olemenjuju inače reske i vojnički tvrde oracije našeg Predsednika. Predsednikova Supruga je još kao mlada gimnazijalka čitala roman "Na Drini ćuprija" iz kojeg je saznala da je velelepni most kod Višegrada podigao turski paša srpskog porekla koji je kao dete bio regrutovan u janičare. Srbija je trenutno jedno od najveæih gradilišta mostova na svetu i ako se ovakvim tempom bude nastavilo, nema sumnje da u ovoj zemlji uskoro nece biti niti jednog vodotoka bez najmenje desetak mostova, prelaza i ćuprija. Angažman, stvaralaštvo, graditeljstvo, preobražaj sveta i njegove bliže okoline su osnovna naučna i politička preokupacija Predsednikove Supruge pa otuda Ona (pa samim tim i On) mostove vide kao simbol spajanja razdvojenog i raspolućenog.

 Uspostavljanje veze i samim tim harmonije u svetskim razmerama predstavljaju simbolički hekleraj ove gospodje èemu (hekleraju) nije odoleo niti naš Predsednik. Doduše, u stvaranju savremene demokratske Srbije se čeće koristi kalašnjikov od heklera, ali to nema veze sa janičarima. Da li ima veze sa Suprugom, će se sasvim sigurno saznati jednoga dana, kada podignemo sve projektovane mostove, prebrodimo i premsotimo naše reke i potoke. Postoji još jedno tumačenje pojave janičarizma u predsednikovom govoru, ali je ono zlonamerno pa ga se ja u startu odričem: Naime, poznato je iz priče da su zarad popunjavanja janičarskih redova u Tursku odvodjeni hrišćanski dečačići. Njih su, dok su se klatarili u sepetima prebačenim preko konjskih ledja, pratile njihove majke lelekom i naricanjem. Bitno je znati: dok su roditelji veoma dobro znali gde i zašto Turci odvode njihovu decu, sama deca o tome pojma nisu imala. U svim dosadašnjim ratnim avanturama našeg Predsednika deca takodje pojma nisu imala o čemu se radi i da klataraenje u sepetkama prebačenim preko konjskih sapi nije zaštita srpskih ognjišta, kako im je objašnjeno, nisu vojne vežbe i manevri nego moralno potonuće, zloupotreba, pljačka, golo nasilje, smrt.. . Ali, istine radi treba znati da u Predsednikovoj Srbiji, za razliku od one turske, ni roditelji dece nisu bili mudriji od dece same, pa otuda neki zlonamernici i smatraju da nam se Predsednik i dogodio zahvaljujuæi Roditeljima. Kažem, ovo objašnjenje simboličkog značenja Predsednikovih janičarizovanih poruka, je isuviše zlonamerno da bi se moglo pripisati samom Predsedniku koji gradjanima ove zemlje misli isključivo dobro.

To šta nam radi videli smo a šta će nam tek raditi videćemo. I to mi sami. Roditelje smo već sahranili. Umrli su od sreće. U svakom slučaju, ne treba gubiti nadu. Uz priče o mostovima, uspesima, pobedama, rezulatima, treba se setiti i bajke o jednom caru koji je nekada davno živeo u jednoj nama susednoj zemlji. I on je veoma voleo Kongrese i rado ih, zarad svoje i zabave svojih dvorjana, upražnjavao. Tako se jednom, sasvim iznenada, desilo da su se odmah nakon jednog grandioznog Kongresa pojavile čike koje su cara i caricu, ni malo nežno, prislonili uza zid. Tako se to radeilo u surovim, divljim vremenima, kada su se ljudi klali i ubijali zbog vlasti. U demokratskim, civilizovanim državama, car i carica se u slicnim prilikama ukrcaju na avion a pilotu naredi da vozi gde god želi. I da se ne vraća.

To, naravno, nema veze sa nasim Predsednikom. Ni sa Predsednikovom Suprugom. Ni sa njenim heklerajem. Ja to o janičarima.