Izadji na izbore 24-og ili na Kelebiju 25-og

Neodlučne nikada nisam mogao do kraja da razumem. Miloševićevci su nešto drugo. Oni imaju interesa da glasaju za ovo što je. Oni misle da je ovo što je najbolje što može da bude, pa se tako i opredeljuju. Njihov razlog ima dva ishodišta: ili su za Miloševića vezali svoje pare pa se boje da ih ne izgube ili su vezali pamet pa su ostali bez nje. Oba razloga su čvrsta kao grad Smederevo: ko je još glasao protiv sopstvenih para i mimo sopstvene pameti!? Niko.

Ali neodlučne nikako ne razumem. Neodlučni bi bi da rade ono ali bez ONOg. Kao, znaju oni da od Miloševićevaca samo zlu mogu da se nadaju, ali kao ne znaju za koga bi drugog da glasaju. Kao, ni oni drugi im nisu sigurni, imaju, kažu, i ovi drugi svojih mana... Slušajući ih ponekad je zaista teško razlučiti o čemu je reč: govore li to Neodlučni o izborima ili se nakanjuju na ženidbu pa šacuju mladu i imovinu joj.

U tome i jeste suština nesporazuma sa Neodlučnima: oni nikako da shvate o čemu se radi. Srbija ovog septembra, u gustoj pomrčini i nevidici treba da napipa varta i izadje napolje.

Odakle, iz čega, napolje??

Iz rupe, iz groba, iz tamnice iz tmine, iz laži, iz jada, iz poniženja... Nema tu više priče o tome koji su bolji, a koji su gori. Radi se o tome da li će se izaći iz rupe ili ostati u njoj.

A kako ćemo da osetimo na kojoj su strani vrata, i da li je ono za šta smo se uhvatili kvaka, ili je reč o ONOm što pristojni ljudi na javnome mestu nikada u šaku ne uzimaju?? Ništa lakše. Srbija , nažalost, nema više kuda da luta: ili izaći ili ostati. Vrata su jedna a ONO što nije kvaka već odavno držimo i u rukama i u zubima, već su nam odavno to ONO udenuli u sve rupe i zaponce, pa smo tako nafilovani postali teški i mučni i Bogu i ljudima.

Oni kojima se svidja da ONO nose za uvom i za kapom, neka je alal. Budalama se ta stvar ionako lepo priliči, a licemeri su izračunali: za sedenje na ONOm oni su lepo nagradjeni: neko platicom, neko titulicom, neko lepim obećanjem.

Ali, Neodlučne baš nikako ne razumem.

Oni niti su budale, niti licemeri. Pristojan svet, moralan. Ne pristoji se njima da ONO nosaju pod miškom kao veknu hleba, da se sa onim što im je odnazad uvaljeno pojavljuju pred decom i rodbinom. A ipak, kao ne znaju šta je bolje: biti stoka ili biti čovek. Dvoume se, premeravaju. Pitaju, koliko će sloboda da košta, merkaju kako je drugima tamo i kad vide da na slobodi nije lako, da mora da se radi, da se misli, da se stiče, da se odlučuje i za odluku odgovara, uhvate se brže - bolje za ONO što im je uvaljeno i zaodenu još dubljom sumnjom. Oni još uvek misle da bi silaskom sa ONOg moglo da im bude gore nego što jeste.

Ono, znam ja: krtici je lepo pod zemljom, a o tome na šta sve muva voli da sleti izlišno je i govoriti. Ali Neodlučni su ljudi. I, što je najvažnije, i decu su po svom liku sačinili. Pa sad, ako je njima dobro ovde gde su, ako su se tokom mučnih i čemernih godina pretvorili ili u krtice ili u muve, namaju prava da svoju decu osude na isti način: da se celoga života muvaju po smrdljivim buvljacima, prodaju flaše sa benzinom pored razrovanih drumova i spremaju za čemerni život po meri svetske sirotinje i gologuzije.

Ako baš ništa ne mogu da shvate, Neodlučni mogu bar da se sete onoga šta su nekada bili i uporede sa onim na šta su se danas izmetnuli. Kako to da su svi oko nas napravili bar mali korak napred a da smo baš mi tako duboko potonuli? Pa ako je do neprijatelja, imali smo mi njih i ranije, ali otkako Miloševićevci uzeše da nam kroje kapu, i naši neprijatelji prestadoše da nas mrze. Samo nas se gade. Gledajući u Miloševićevce zaključili su da je bolje da ne pipaju, kako ne bi isprljali ruke.

I uopšte ih ne zanima što mi nismo svi isti. Što u izlogu, to i u radnji, kažu. I kanda imaju pravo. Jer ovo što je u Srbiji npravljeno tokom proteklih deset godina, to nikada ranije nije bilo. Da je fukara postala gospoda, da su lopovi postali čuvari, da su se gmazovi premetnuli u mudrace, a kukavice i čankolizi u narodne uzdanice.

Ne, zaista, neodlučne nikako neću moći da razumem. Po mom sudu, tu nema mnogo da se bira. Izbor praktično ni ne postoji.

Izaći ili ostati.

Istina, ima jedan koji se poziva na pokojnog dedu. Pažljivo sa njim. Treba ga potapšati po ramenu, reći mu neku utešnu reč i dedi, ako bude prilike, zapalti sveću.

A, onda, 24. septembra - pružiti ruku, otvoriti vrata i izaći napolje.

Na svetlo.