Odnosi izmedju srpskih vlasti i gradjana Srbije usli su u fazu totalne intime. Nikada do sada Miloseviceva vlast nije stajala tko jadna i ogoljena ispred svojih podanika ne samo bez i jedne koprene preko svoje ruzne golotinje nego i bez volje da se na suvisao nacin opravda i pokrije. Uhvacena u lazi, po ko zna koji put porazena, koprca se u svom primitivnom i uz to bezvoljnom nastojanju da od nemoguceg napravi moguce a od nezamislivog - izvesno. Zato se u ovom trenutku ni ne zna ko je jadniji i bedniji: protagonisti ove krvave groteske ili publika koja gleda i svomjom krvlju placa ove surove igre.

Ljudi skloni prognozama kazu da je upravo OVO dno o kome se toliko govorilo, a njegova dubina pazljivo merila tokom proteklih godina srama. U svojoj dijabolicnoj nameri rezim je prvo poceo da unistava duse podanike da bi se sve na kraju zavrsilo teskim materijalnim razaranjem i, kao neminovnom posledicom, novim, poslednjim cini se, udarom na pojedinacnu i kolektivnu svest gradjana. Ranije je beznadje bar imalo nekakvu masku, a sada nema bas nikakvu. Sve je do te mere jasno i ocigledno da svaka gesta usmerena ka podizanju kolektivnog morala izgleda odvratna cak i onima koji je cine. Konstatacija vazi iskljucivo za onaj sloj vladajuce elite koji jos u sebi nosi ostatke elementarne casti i samopostovanja, a koja (elita) u zemlji Srbiji cini zanemarljivu manjinu. Ostatak, odnosno vecina, pripada soju koji bi se po mestu poslednje manifestacije optimizma i vere u bolje sutra mogao nazvati "grupom sa mosta". Rec je o druzini koja je ne trepnuvsi saslusala govor naseg Vrhovnog komandanta pred jednim od srusenih dunavskih mostova. Bestidnost tamo izgovorenih reci prevazilazi i svoje literarne predloske i bez ikakve ograde moze i treba da krupnim slovima bude zapisano u svetsku istoriju bezcasca.

Oni gradjani Srbije koji su prestanak bombardovanja docekali zivi mogu biti zadovoljni sto konacno spavaju bez arlaukanja sirena i strepnje od sve bezobzirnijeg i divljackijeg bombardovanja. Oni koji su u ovom besmislenom ratu za odbranu Miloseviceve diktature izbubili svoje najdraze mogli bi da se pitaju zbog cega i za koga su polozeni ti nevini zivoti. Sam vrhovni komandant mase cifrom od preko tri stotine poginulih vojnika dok su civili stradali tokom bombardovanja neka vrsta fantomskog broja. Pojavljuje se u opticaju samo ukoliko treba optuziti agresore. Ukoliko pak isti ti agresori budu obecali novac ili podrsku rezimu, onda ce i pomenuta cifra nestati kao da je nije ni bilo. Naravno, poginule Albance zvanicna Srbija ne racune u zrtve. Tokom sveopsteg raspirivanja mrznje ta predstava je nametnuta vecem delu javnosti a zlocini cinjeni nad albanskim stanovnicima Kosova proglaseni su za neku vrstu elementarne nepogode. Zrtve kosovskih Srba, rezim takodje nece uzimati u obzir. Nije zgodno. Zvanicno - oni uzivaju punu zastitu medunarodnih snaga i rezim tu ne zeli da se mesa. Ovo je demokratska zemlja u kojoj se vlast nikada nije mesala u poslove sopstvenih gradjana. Tako i kosovski Srbi mogu sta im je volja: mogu da se ubiju, ako zele, a mogu i da budu ubijeni. Sloboda pojedinca je najveca svetinja Milosevicevog rezima i njega licno.

Ovim krvavim dogadjajima, ovoj opstenacionalnoj propasti prethodio je dug put u nista. Deset godina tumaranja po mraku nacionalnih i nacionalistickih opsesija, iluzija, prevare... Put posut pricama o casti i junastvu predaka i zasut necasnim delima i zlocinom savremenika. Sada smo ovde gde smo.

Na dnu.

Znaci, tako to izgleda . Rusevine, grobovi i ponizenje. Jednom recju - pobeda. Sada bi iz ovog krvavog hosa, na ocekivanje Evrope i Sveta, Srbija trebalo da pronadje pravi izlaz. Zajedno sa obezglavljenom opozicijom, sa po sto puta vec unistenom nadom, sa mnosatvom onih koji su do bola zaokupljeni samo jednom jedinom ambicijom: kako odavde pobeci i to sto dalje. Srbija, s druge strane, nema mnogo izbora jer je njen povratak ne samo u svet nego i u ovaj vek i ovo vreme iz koje je izbacena, uslovljen pravljenjem generalnog racuna o tome sta je sve ucinjeno u nase ime, sa kojim ciljem i namerom. Ko je u svemu tome sve dobio, a ko sve izgubio.

Srbiji se kao jadnoj mrsavoj lisici uhvacenoj u lovacku kljusu namece samo jedno resenje: da sopstvenim zubima pregrize sopstvenu kost, da se, oslobadjajuci se kljuse, oslobodi i dela sebe same.

Tezak zadatak.

Pretezak.

Istina, postoji i druga mogucnost: ostati u kljusi zauvek.