Kada je svojevremeno broj učiteljica u Italiji poprimio tolike razmere da im je bilo skoro nemoguće pronaći odgovarajući posao, vlast se dosetila spasonosne ideje: umesto da sa jednim razredom đaka radi jedna učiteljica, sada su angažovane tri. Hoće reći, nisu sva jednostavna rešenja uvek i genijalna, ali su zato sva genijalna uvek jednostavna. Naravno, ako se zanemari mišljenje poreskih obveznika, koje ionako, do izbora, niko ništa i ne pita.
Primer je poučan i kada je reč o našoj državi. Novine javljaju da se u poslednjih nekoliko godina u našim krajevima namnožilo silne policije, tako da čak i troškovi šivenja novih uniformi predstavljaju ne mali izdatak za državnu kasu. Pojava bi svakako bila razlog istinskoj zabrinutosti, ukoliko bi se na nju gledalo kao na puko razbacivanje državnim parama, a sve sračunato na očuvanje neprikosnovene vlasti Jednog i Jedinog. Stvar izgleda sasvim drugačije ako se na razmnožavanje policije gleda kao logičan proizvod sistemima koji smo imali prilike sami da izaberemo, a ako Bog da, to ćemo uskoro i ponoviti bar sa 104 posto "za".
Dakle, policijsko bogatstvo je takorekoć društveno dobro, mada nisam siguran da se ne bi moglo nazvati i istinskim prirodnim bogatstvom. Jer, pored vlastodršca i njegove paranoične okupiranosti vlašću, za bujanje policijskog aparata potrebni su i drugi, pre svega demografski, a potom i psihološki preduslovi. Mi smo za ovo pet godina krize uspeli ne samo da na kolena bacimo naše vekovne neprijatelje, te čvrstinom i stamenošću, svrstani uz Najdražeg sina, zadivimo svet, nego smo u krajnje teškim uslovima podigli i u nedrima odnjihali jednu novu genaraciju koja je kadra da ponese časno zvanje srpskog policajca. Sada se čuju glasovi (zna se i čiji i odakle) da je nama naša policija višak te da navodno nema šta da radi osim da po ceo dan paradira u novim uniformama. Potpuno se pri tom zaboravlja na iskustva drugih demokratskih država u kojima je policajac uvek dobrodošao i gde radni ljudi i gradjani pravilno shvataju ulogu i značaj čuvara reda.
Naša prednost je u tome što su nam policajci uglavnom maldi i lepi, tako da država nema ni jednog jedinog razloga da ih krije od očiju gradjana. Čak šta više, mišljenja sam da bi policajci trebalo da budu mnogo angažovaniji i u onim oblastima koja do sada nisu spadala u tradicionalne oblasti njihovog angažovanja. Em bi svojom pojavom uneli neophodan mir em, u novim uniformama doprineli podizanju estetskog nivoa sredine u kojoj se kreću.
Šta bi falilo da nam mladi i lepi policajci budu angažovani u našim bolnicama? Na svakom odeljenju po trojica, pa u tri smene. Tako bi naš gradjanin znao da država brine o njemu i dok boluje, a ako se kojim slučajem desi da sve krene po zlu, neka policijska uniforma bude poslednje što će na ovom svetu videti. Zašto mu dozvoliti da umre u iluziji. Ili, recimo - policajac u porodilištu. Deca bi nam bila i zdravija i otpornija ako prvo što ugledaju bude plava uniforma. Dečaci bi bili muževniji, a devojčice se od prvog dana privikavale na red u kući i spoznavale ko je gazda. Oni, a mora se priznati da ima i takvih, kojima se u prvim trenucima života uniforma ne bi svidela, neka se slobodno vrate tamo odakle u došli. Biće manje problema i za njih i za policiju. Uostalom zar nije par miliona gradjana Srbije otišlo tamo odakle su došli, pa ništa. Zašto bi onda bilo šteta nekoliko kržljavih bepčića.
Drugo polje rada za naše policajce bilo bi obrazovanje. Škole su nam prepune nasilja, prosvetni radnici stalno nešto mute i prete štrajkom, hoće reći, teren kao stvoren za angažovanje naših čuvara reda i poretka. I da se pozovem na početak ove priče: na jedan razred jedna učiteljica plus jedan policajac. Dnevnik ona, dnevnik on, pa da vidimo!! Onaj žuća iz zadnje klupe nije doneo domaći, kaže učiteljica. Leeepo, kaže Drug Čuvar Poretka, a zašto, moliću fino. I tu onda nastane dijalog. Dete muca, vrda, vadi se, pa usput kaže da je tata sinoć dva puta pljunuo na televizor u vreme TV dnevnika i to na samom početku, a dobro se zna ko se slika na početku Dnevnika, te da je mama rekla jebem ti državu kad mi deca crkavaju od gladi, pa je deda rešio da postane sponzor mladih gorana navodno rekavši "Dao bih i ovo malo penzije samo da ne gledema ONU sa cvetom u kosi.
Svašta bi tu drug čuvar mogao da čuje, pa bi lepo otvorio svoj dnevnik i pisao. I tako, detence po detence, eto ti slike o roditeljima, sličica lepo u kompjuter, pa sutra, kad maca dodje na vratanca, vratnca se naglo zatvore, pa macu po nosu - tras! Eto, tako bi to moglo.
Ili, recimo, policajci bi mogli da rade i u srednjim školama. I tamo ima svakakve dece, ali ima i finih, vaspitanih, kao drug Perčević, naprimer. Momci za ugled, takoreći. I kao što obično biva, takvi doterani i vaspitani zapadnu za zub ovim dronjavim profesorima. Kao, navodno, smeta im što mladić školu dolazi "omegom", kao pravi buku itd. Drug razredni policajac odmah zna šta mu je činiti. Pogleda prvo u svoj dnevnik, potraži kada je dečko rodjen i vidi-JUL. Aha, dečko rodjen u julu, a ovo bezubo profesorsko žvakalo (kao nema pare za protezu, a ovamo i Boga bi nadlajao) mu nakarikalo nekoliko kečeva. Tada drug u uniformi učtivo priđe dronjavom i kaže: "Kolega, molim Vas povedite više računa o osećanjima ovog mladića. Ne bih želeo da Vas, koliko sutra, pojede pomrčina". I, naravno, stvar se reši. I to bez nasilja, bez potezanja oružja, bez prolivanja krvi.
Policajci koji bi nakon ovakve preraspodela poslova ostali bez konkretnih zaduženja, mogli bi da Drugu Predsedniku pomognu u borbi protiv kriminala. Ako već pomažu svima, neka pomognu i njemu. Nije red da se bori sam, pored toliko svojih poslova, toliko drugih državničkih obaveza te prijema stranih delegacija i domaćih priznanja. Ukoliko je ovih nerasporedjenih malo, neka ih prime još. Neka se zapošljavaju mladi, školovani, kadrovi. Neka se širi kadrovski osnov naše policije.
U svakom slučaju, uz narodnu policiju nas očekuje sasvim sigurna budućnost. Nedavno je najavljena čak i dvehiljadita godina, koja će, uz ovoliko obezbedjenje, sasvim mirno moći da dođe. Sačekaćemo je svi u novim, plavim uniformama.
