Od revolucionarnog znosa koji je zemlju Srbiju tresao krajem prošle godine, sada na početku 2002. ni pomema nema. Mnogi žale zbog toga smatrajući da samo revolucionarni žar može dovesti do neophodnih društvenih promena, te da je nastalo zatišje znak mrtvila, bezvolje i kolektivne depresije. Na udaru reforme našli su se nekada veliki, a sad samo glomazni, privredni sistemi koji će moći da prežive jedino uz teške i bolne restrikcije i otpuštanje suvišnih radnika. Stoga je razumljiv strah brojnih socijalnih grupa od sve većih računa koji stižu za naplatu, a koji se, jednim imenom, mogu nazvati porezom na tranziciju. I to ne običnim porezom nego onim sa kamatama jer se sve ovo dešava sa više od deset godina zakašnjenja. Depresija, razočarenje i žal za prošlim se stoga poidrazumevaju kao uobičajena nus-pojava.

Zato će se gradjanin Srbije u narednoj godini naći pred važnom odlukom: ili «da poljubi ili da ostavi», s tim što sada neće biti nikoga ko će hteti ili moći da ga silom opredeli za jednu ili drugu stranu.

Upravo u tome, u tom odsustvu prisile, je i osnovni domet preokreta učinjenog oktobra 2000. godine ali, s druge strane, i najveća muka prosečnog gradjanina Srbije. Jer, on je naučio da mu se diriguje, komaduje i prstom pokazuje. Bez tog prsta, prosečan gradjanin ne može da zamisli svoj život pa otuda za takvim putokazom ponekad veoma žali.

Toga prsta dakle više nema iako se ne može reći da neki imaoci tih ekstremiteta ne bi bili voljni da ih podignu u visinu tudjih noseva i ukažu na pravi put. No, to je normalna prirodna pojava, naročito kod onik koji se bar malko dohvate nekakve vlasti. Ma kako bili mirni u ostatku svoga tela, prsti im na mah postanu nervozni i skloni javnom prikazivanju. Medjutim, vremena prstiju su prošla i za takvu vrstu aktivnsoti nema više šansi. Jednostavno – ne ide. Može se nešto i probati na silu, mogu se prsti stegnuti i u pesnicu, može se njome lupiti o sto ili o glavu, ali je vajda za kratko. Mi probali pa videli.

Stoga će prosečni na svoju i našu muku morati da se obrati sopstvenim očima i mozgu, ili pak razumu, ako je tako lepše reći. Iskušenja su mnoga, ali ni odgovori na postavljena pitanja nisu tako teški. Prvo treba spoznati gde mi to živimo i zašto je to tako kako jeste.

Iako je okolo mnogo šaptača koji prosečnom šište u uho o novom svetskom poretku i medjunarodnoj antisrpskoj zaveri, pri rasudjivanju se mora proći od proste trgovačke računice koja glasi: šta ja kao čovek dobijam ovom kalkulacijom, a šta gubim? Da li je privremeni gubitak veći ili manji od projektovanog dobitka. Ima li igde u svetu ikoga ko je mogao da zaradi, a da u posao nešto nije uložio, ukoliko se izuzmu bitange i razbojnici. A svi da budemo bitange i razbojnici – ne možemo. Nema mesta. Popunjeno. Elem, ako neko kaže: moje radno mesto jeste fiktivno, ali sam tako bar siguran, onda se moramo zapitati u čemu se sastoji ta sigurnost, ukoliko nema nikoga ko bi hteo i mogao da je plaća. A onaj ko sopstvenu sigurnost zasniva na tudjoj brizi i platežnoj moći, ubzo postaje veoma nesiguran i to na duži rok. I takvo iskustvo smo imali pa nam isto ne nedostaje.

I svi oni koji su spremni da vadeći iz sopstvenog džepa nama pomognu, neće novac poklanjati. Ako ga neće investirati lično, ono će bar veoma želeti da ga vide pametno plasiranog. U ostatku normalnog sveta pomoć gladnome se ne tretira kao davanje hleba, nego kao nabavka motike. U tom smislu i onaj koji pomoć traži i očekuje, mora uložiti izvestan napor, nešto što do sada nije mogao ili nije umeo da čini.

Tranzicija je upravo zato tako mučna i neprijata jer se od odredjene populacije zahteva da izadje iz sopstvenih stereotipa za koje je dokazano da ne samo da ne donose dobro nego upravo obrnuto. Zato je ministar Djelić u svojim nastupima pred kraj godine i obećavao samo nevolje u narednoj godini, ali nevolje koje će se na kraju svakako isplatiti. G. Djelić je satsavo u jednom drugačijem socijalnom i kulturnom ambijentu pa je, samim tim skloniji, realističkom govorenju, tako stranom domaćim zastupnicima škole nepatvorenoh i iskrenog laganja i demagogisanja.

Od prosečnog gradjanina se ne očekuje da slepo veruje obećanjima, da se busa u junačke grudi, zaklinje i prenemaže. Od prosečnog se traži da računa i kalkuliše, da napravi ne smo svoj vlastiti nego i račun za sopstvenu decu. Pa kako izračuna tako neka odluči. Onima koji tvrde da je ranije bilo bolje, takodje treba verovati. NJIMA je zaista bilo bolje i samo zato što je njima bilo bolje, svima ostalima je bilo veoma, veoma loše.