Bez osvrtanja, molim  

U Srbiji je prošlost uvek bila na visokoj ceni. Mnogo više nego sadašnjost ili budućnost. U takvom vrednovanju mnogi vide korene svih naših nesreća s obrazloženjem da se oni koji gledaju unazad vrlo brzo satru. Ljudi sa očima na temenu koji su sledili projektante naše zajedničke budućnosti padali su na sasvim drugu priču: po njima je zagledanost u prošlost značila oslonac na sopstvenu tradiciju i kontinuitet nacionalnog bića. Stvar je postala krajnje opasna kada su shodno zadatom konceptu sva prošla vremena iznenada postala i lepša i bolja od ovih u kojima se trenutno živelo. To već nije bilo normalno ali je, kao što rekoh, ubrzo postalo sasvim uobičajeno.

 Tokom proteklih meseci neke prilike u Srbiji su se promenile ali je navika, razumljivo, ostala ista. Čak šta više. Mnogi su već zažalili za onim slavnim danima  kada se u Beogradu dešavala bager - revolucija. Kažu da takvog entuzijazma kada se malo jelo, još manje spavalo i vazdan mitingovalo, više nigde nema. Danas, je kažu sve već posivelo pod koprenom neke iskonske, neistrebive prašine, sve se izduvalo, splaslo, utopilo u ništa. Imam čak neki osećaj da će sasvim uskoro i takozvana Miloševićeva vremena, godine bespolsice, pukog preživljavanja od danas do sutra, postati primer za ugled aktuelnoj svakodnevnici.

 Glavni pratilac svih velikih društvenih preokreta je razočaranje. Tajna je u tome što samo revolucije i prevrati stvaraju iluziju da su proklamovani ideali na dohvat ruke i da se jednostavnim pokretom mogu doseći. Utisak je, naravno, lažan i prouzrokovan velikom koncentracijom nezadovoljtsva postojećim stanjem, a potom i rušilačkom snagom socijalnog bunta. Zato svi juriši gomile na institucije omraženih sistema liče jedni na druge, a razlikuju se tek po onome što dolazi posle. Upravo to «posle» je kolevka mnogih razočaranja jer, nakon rušenja, valja graditi, a grdanja je po definiciji spor i složen posao.

Dakle, zaista je tokom juriša na Saveznu skupštinu mnogima moglo izgledati da će svi gospodari života i smrti, sva ta šljam - elita koja se žirila na našoj muci i siromaštvu, koliko sutra završiti u zatvoru, ali za odlazak u zatvor potrebna je presuda, a za presudu je, bar u normalnim zemljama, potreban sud. Ako je sudstvo uništeno, ako je obezglavljeno i upropašteno, od sudjenja, bar od onog pravog, neće biti ništa.

Ili, drugi primer: da li je iko od onih koji su sve ove godine na trgovima i ulicama tražili i najavljivali smrt komunizma znao ili makar pretpostavljao šta je i kako izgleda ono što nije komunizam? Na stranu to što je bivši režim bio veoma daleko od elementarnih pretpostavki na kojima počiva Marksov i Engelsov koncept društveno ekonomske organizacije ali, čak i da nije bilo tako, moglo bi se reći da su vikači otsustvo komunizna zamišljali kao neku vrstu rajskog naselja u kome se planduje i teferiči i gde je harmonija individualnih i društvenih interesa zagarantovana pa čak i obavezna. Da smo na put ka nekomunizmu krenuli mnogo ranije i mnogo bezbolnije kao niz drugih zemalja srednje i istočne Evrope, proces takozvane tranzicije bi takodje doneo čitavo brdo trauma, nevolja i problema svake vrste. Ovako, osiromašene, pogubljene i ekonomski i na svaki drugi način iznurene, sa ratovima, bombardovanjima i nezalečenim traumama za vratom, nas očekuje mnogo teži i mnogo nezvesniji put ka eventualnom izlazu.  Pri tome treba znati da čuda ne postoje i da su bajke koje su nam pričane tokom poslednje, a bogami i ranijih decenija, samo dečja razbibriga te da u njima nema ničega što bi se makar moglo pojesti. Realnost je kud i kamo surovija: država je bankrot, privreda je bankrot, tehnološki smo poslednji medju poslednjima, odvikli smo od rada, neskloni odgovornosti i samodisciplini, raspojasani, uobraženi i veoma nervozni. Ali i takvi kakvi smo smatramo da je sve što poželimo moguće ostvariti ako ne sada, a ono odmah.  

Stoga će mnogi, zagledani u stotinak maraka plate koja se mesecima neće povećavati, uz sasvim izvesnu mogućnost da definitivno nestane, zažaliti za zlatnim Miloševićevim vremenom kada je sve bilo moguće pa čak i život sa dvadeset maraka mesečnog prihoda koji se dobijao za rad u fabrici koja nije  radila. Iako, na individualnom planu veoma razumljiva, ovakav «žal za mladost» je u suštini samo još jedan kamen o vratu zajedničkog nastojanja da se izvučemo iz  duboke i mračne rupe koja je postala simbolom naših poslednjih desetak izgubljenih godina. Iako vrh sopstevnog nosa nekome može da bude veoma drag prizor, ipak je za iskorak izvan mučnog samozavaravnja  neophodno bar malo podići pogled. Sasvim je sigurno da okolina neće izgledati bog zna kako, ali će doživljaj, bar donekle, biti u dodiru sa realnošću.

A ostaće nam i navika da gledanjem nazivemo samo pogled koji upućujemo ispred nas.