Beograd je pun seljaka,
te vojaka i bedaka.
Od seljaka strah me nije
-dok se smije.
Od vojaka strah me nije
-neka uči da se bije.
No strah me je od bedaka.
Šta to biva od Srbije!
Pavle Paja Vujsić
Očevici kažu da danas nije lako živeti u Srbiji ali uz dužno izvinjenje onima koji misle suprotno treba priznati da danas nije lako ni napolju, u inostranstvu, govoriti o Srbiji. Naprimer, okupi se nekakav fin svet na nekom mestu pa bi, siti zvaničnih šturih i bezličnih informacija da saznaju štogod više o prilikama na Balkanu i uzgred se raspitaju šta bi, kako i kome Tamo mogli da pomognu. Muka živa za sagovornika iz naših krajeva, kakvog čemernog Prebega kome je sve to Tamo toliko jasno da se i sam, za besanih noći, prepadne svoje spoznaje. Naprimer:
"Razumemo gospodine, da je situacija u Srbiji teška čemu je umnogome doprinela i naša vlada angažujući se u zločinačkom bombardovanju Vaše zemlje, ali recite mi, molim vas kako to da narod u Srbiji tako pokorno trpi sve te nedaće ne pružajući nikakav otpor?"
Lako bi srpskom Prebegu bilo da je tamo kod nas pa da ga tamo štogod neko pripita, a on da opali po ovome i onome, nekom i majku da pomene i time, sa tri tačke na kraju rečenice završi iskaz potpuno siguran da je na pitanje u potpunosti odgovorio. Ovde međutim, svet slabo psuje, bar se matere ne pominju u tom smislu, a publika očekuje da odgovor, ako ništa drugo bude bar logički održiv.
Zato Prebeg kreće izokola, izvinjavajući se što će objašnjenje da potraje, pa pominje višegodišnji narodni otpor, ali se pri tom i grizucka za usnu strepeći da se neko od prisutnih ne priseti i zamoli ga da iznese i neke statističke pokazatelje koliko se građana Srbije tokom godina Miloševićeve borbe za srpska ognjišta po Hrvatskoj i Bosni oglasilo protiv rata i nasilja koje je u njihovo ime sprovođeno po Slavoniji, Krajini, Bosni... Zato jedva čeka da se dohvati 1996/97. i svesrpskih narodnih šetnji, događaja koji je imao ozbiljnih šansi da preokrene noviju srpsku istoriju.
"A zašto ta šansa nije iskorišćena?", pitaće neko iz publike, tek toliko da podbode jadnog Prebega i stavi ga na nove muke.
Prebeg bi lako odgovorio da je stvar splasnula iz par banalnih razloga: prvo što se g. Vuk uplašio da više neće biti najvažniji, drugo što je g. Zoran iz istog razloga otrčao na tajni divan sa predsednikom Miloševićem čija je policija samo par dana ranije prebijala sledbenike oba ova gospodina i treće što gospođa Vesna Pešić nije imala snage da spreči g. Vuka da se plaši čega se plašio (uzgred, g. Vuk je oženjen čovek što celom problemu daje dodatnu dimenziju, ali to ipak nije za uši stranog sveta) niti g. Đinđića da divani s kim je divanio. Dakle, lako bi se Prebeg zaklonio iza surevnjivosti srpskih opozicionih lidera kada ne bi znao da će ga pokvarenjak iz drugog reda u gledalištu, onaj što se upravo domunđava sa babom u sivom kaputu, sasvim sigurno pripitati da li su gospoda lideri opozicionih stranaka zbog toga bili smenjeni, a na čelo stranke dovedeni mladi, žestoki ljudi neskloni paktiranju sa političkim protivnicima. Odgovor na takvo pitanje bi Prebega uvalio u istinske neprilike, te razloge za propast šetačkog pokreta nalazi u zamoru gradjana koji su, oduševljeni predsednikovim priznanjem krađe koje se (priznanje) na čistom srpskom jeziku zove "lex specialis", rešili da odu kući, a potom, pošto su se dobro ogrejali u toplim domovima, više nisu hteli napolje u šetnju, zviždanje i talambasanje. Odgovor prolazi, i Prebeg kao da vidi kako publika s lakoćom guta njegove reči: pa stvar je jasna ko dan: kome se još iz tople kuće izlazi na demonstracije zbog krađe koju je predsednik priznao i uobličio u zakon. Tu sad Prebeg zatvara oči očekujući podmukli udarac sa strane formulisan kao : a zašto niste smenili predsednika koji je naredio krađu izbora, ali udarac pada još niže ispod pojasa u formi pitanja: "Kažete da je položaj opozicije u Srbiji veoma težak. Zvanični mediji su joj i nedostupni i nenaklonjeni, mogućnosti za javno komuniciranje sa biračima drastično smanjene... Recite mi da li je srpska opozicija mogla da unutar svojih partijskih struktura promoviše stvarne demokratske principe oličene u poštovanju pre svega elementarnih moralnih normi, a onda i onih pravila ponašanja koja insistiraju na otvorenosti prema kritici članstva, toleranciji različitih mišljenja, demokratskoj i javnoj raspravi o strateškim pravcima delovanja stranke te javnoj osudi korupcije i zloupotrebe vlasti od strane pojedinaca koji su se nalazili u rukovodstvima takozvanih "opozicionih opština?"".
Prebeg automatski otvara usta ali ga samo nesposobnost da na pravi način na strani jezik prevede onu čuvenu rečenicu "Znam ja nas, jebo ti nas" sprečava da istu i izgovori. Polako kao da rečima gazi po zrelim šljivama, Prebeg počinje priču o našoj poluvekovnoj komunističkoj tradiciji koja je izrodila baziranoj na političkom monopolu Partije kojoj (tradiciji) svoje političko vaspitanje duguje većina ljudi u rukovodstvima vodećih stranaka, dok su oni koji takvim iskušenjima nisu podlegli - izvan politike bilo svojom, bilo tuđom voljom. Tu je Prebeg hteo da doda i to da su Srbija i demokratija oduvek bile u teškom neprijateljstvu te da je prosečan Srbin reč demokratija uvek doživljavao kao sinonim za bezakonje i nered u državi, ali se na vreme ujeo za jezik, jer ako kaže i to, onda je tu i kraj priči. Zato je zaćutao i sasvim ravnodušno saslušao pitanje o tome kako je moguće da u Srbiji ultradesne i ultraleve partije naprave koaliciju i kako to da je vođa opozicione partije mogao sebi da dozvoli da bude potpredsednik u vladi režima protiv koga se borio. Bio je miran jer je osećao da sagovornici nesvesno klize ka terenu gde se on snalazio kao riba u vodi. Bile su to beskrajna polja političkog apsurda, ambijent u kome za njega nije bilo tajni. Objasnio je odmah da je bivši četnički vojvoda ranije pripadao liberalnom krilu bivšeg Saveza komunista te da je od strane desnog krila osudjen na višegodišnju kaznu zatvora nakon koje je odlučio da bude desničar i u tom smislu bio oslonac novim levičarima koje je veoma kritikovao pa čak njihove lidere nazivao najgorim imenima samo zato da bi ga oni posle uzeli u svoju vladu te da ih on, iako u njihovoj vladi, i dalje oštro kritikuje iz razloga da bi u istoj i dalje ostao.... Medju publikom je zavladao tajac i Prebeg se ponovo našao u sedlu. Nastavio je: a što se tiče vodje opozicione stranke koji je pristao da udje u vladu režima protiv koga se sve vreme borio, tu su stvari potpuno jasne... Nakon tog "potpuno jasne" iz sale se začuo kratak, prigušen krik. Dama sa desne strane reda razgoračeno je gledala u Prebega dok njene oči kao da su molile: "samo da ne bude jasno, molim vas!!" Prebeg oseća kako mu narastaju krila pa nastavlja: reč je o specifičnom stanju svesti koje se kod nas naziva dert. Odlikuje ga snažna koncentracija potpuno suprotnih emocija uz snažnu inhibiciju racionalnog regovanja što nastupima pomenutog opozicionara i načinu njegovog delovanja daje vid mistične nepredvidivosti. On može i ovako i onako, može i tamo i ovde, i ovo i ono, nalazeći i motiv i opravdanje za svoje poteze isključivo u sebi samom.
Onaj pored babe, upada: "I taj je kažete, najjači protivnik g. Miloševića?
Taj , odgovara prebeg.
Pa onda g. Miloševiću neće biti teško da pobedi ni na sledećim izborima.
Neće, bez daha odgovara Prebeg.
A šta će onda biti sa Srbijom, pita Onaj do Babe.
E, to bih i ja voleo da znam izgovorio je Prebeg svoju poslednju rečenicu na tom lepom, mirnom skupu finog sveta koji je hteo da sazna nešto više o prilikama na Balkanu.
Iste večeri, švrljajući po brojevima teleteksta na tamošnjoj televiziji, Prebeg je naišao na kratku informaciju da se tog dana navršilo tačno deset godina od s pogubljenja rumunskog diktatora Nikolae Čaušeskua i njegove supruge, jedne od najvećih naučnica svog vremena čije su knjige, o trošku države, prevedene na mnoge evropske i vanevropske jezike.
Daleko je Rumunija, promrsio je Prebeg sebi u bradu i krenuo na počinak.
Sa upravo obešenog zidnog kalendara zlobno mu se kezila dvehiljadita godina.
