Bezuspešno
sam u više navrata pokušavao da se koncentrišem na feljton u jednim nedeljnim
novinama u kojima je opisana neuspela zavera na predsednika jedne male ali drčne
i prkosne zemlje. Ne volim da
čitam o neuspelim atentatima. Neuspeli atentat je nešto kao neuspeo seks
ili "neuspeo" samodoprinos, i tu nema mnogo toga da se kaže.
Jednostvano, neuspeh govori sam za sebe.
Ali, kada je reč o maloj, drčnoj i prkosnoj zemlji ne bi bilo zgoreg obavestiti njihove gradjane o čemu bi sve trebalo voditi računa kada se priprema atentat na predsednika, tim pre što im je njega prekojego te da se medju političkim opcijama koje se pominju kao rešenje totalne društvene krize sve više javljaju one koje su bazirane na teoriji pod naslovom "Uh, što li ga neko ne smakne". S obzirom na istorijsko iskustvo, mi Srbi imamo čime da se pohvalimo kada su u pitanju atentati tako da bi saveti maloj ali drčnoj i prkosnoj zemlji došli iz prave ruke. Naravno, nećemo se spuštati u daleku srednjovekovnu prošlost kada je makljaža oko prestola i za presto bila takoreći normalna pojava na našim dvorovima. Mi, pre svega nismo bili evropski izuzetak, a drugo, velika većina gospode koja je učestvovala u tim komplotima su posle postali sveci, tako da nije lepo danas rušiti im imidž. Dovoljno će biti pozvati se na iskustvo srpske države s početka ovog veka čiji je nastanak tesno povezan sa jednim atentatom. Kao što je poznato, tradicionalni moralni kodeks našeg naroda oštro zbranjuje petljanje sa kumovom ženom, ali zato sirotog kuma ostavlja bez zaštite jer se tada smatralo da se ta zaštita podrazumeva samim kumovskim odnosom. O kolikoj je zabludi bilo reči svedoči ubistvo vodje prvog srpskog ustanka Karadjordja Petrovića, koga je njegov rodjeni kum lično umlatio sekirom i potom mu odsekao glavu.
Kumovski
obračuni u Srbiji veoma su uspevali i u novije vreme, tako da je nauk
namenjen gradjanima male ali drčne balkanske zemlje jasan: nema veće
šanse za uspeh atentata ukoliko se izvršilac izabere iz kruga žrtvinih
najpoverljivijih osoba. Doduše, znali su i obični, mali ljudi da se, tokom
minulog veka srpske istorije istaknu kao atentatori, ali je aranžman sa takvima
skopčan sa izvesnim rizikom. Naime, mali čovek suočen sa nosiocem
vrhovne političke vlasti, suprotno očekivanjima, ume da se pretvori u
neverovatnog kozera i šaljivdžiju. Tako su Srblji jednog svog kneza poslali na
dno klozetske rupe, presekavši prethodno veoma važnu klozetsku dasku. Knez
jeste bio ponižen i osramoćen, ali sa stanovišta uspešnosti atentata,
pothvat je bio potpuno zanemarljiv. Još manje bi pravih efekata bilo danas kada
su vladaoci malih i drčnih balkanskih država vema privikli na slična
propadanja. Svaki njihov izlazak iz rupe potom je prikazivan kao velika pobeda
vođe i naroda, pa bi danas atentat takve, klozetske, vrste bio sasvim
kontraproduktivan. Druga je stvar sa vladaočevom svitom.
Srpski narod je ubedjen da takve treba navoštiti isključivo
govnjivim motkama ali, i pored mnogih zaklinjanja, u Srbiji to do sada niko nije
pokušao. Stoga rezultati takvog
zahvata i dalje spadaju u domen spekulacije. Čim Srblji i to budu probali,
ostatak sveta, pa i mala ali drčna i prkosna zemlja biće na vreme
obavešteni. Bože zdravlja.
Da
atentat zaista može da se izrodi u veliki narodni praznik, naročito ako
uspe, pokazalo je iskustvo novije srpske istorije. Mi još i dan danas slavimo
dan kada je jedan lepo odgojeni valjevski momak, na seoskom vašaru, ubio iz pištolja
jednog žandara. U početku je to bilo sasvim obično ubistvo, slično
onima koja se svakodnevno dogadjaju u Beogradu kada lepo vaspitani momci ubiju
policajca ili ovaj ubije njih. Dakle, Srblji su u tom smislu veoma napredovali,
ali se zaista nikada ne zna kada se jedan ovakav okršaj može pretvoriti
u nacionalni praznik. Narod je, kao što je poznato, veoma prevrtljiv pa ono što
misli danas, najčešće ne misli i sutra, pogotovu ako atentat uspe.
Nije se još desilo da su široki narodni slojevi stali na stranu ukokanog
vladaoca. Naprotiv. Nema besmislenije prirodne pojave od mrtvog valadara, tako
da na njega više niko ne želi da gubi vreme. S obzirom na to da svakom
atentatu može da se dogodi da uspe, za narod male ali drčne i prkosne države
veoma je bitno da zna ko će biti atentator, iz kakve je familije te ko su
mu otac i mater. U suprotnom moglo bi da se desi da nekome posle bude krivo. Kao
što se i u slučaju lepo odgojenog valjevskog momka koji je 1941. ustrelio
žandara kasnije ispostavilo da on u stvari i nije bio Srbin već Poljak jer
su mu, po tvrdjenju njegovog rodjenog brata, i baba i deda po očevoj liniji
bili čisti Poljaci, a jedino majka Srpkinja. Kako je posle ispalo da je u
Beloj Crkvi Srbin upucao Srbina, ne zna se, ali je nas kao i narod male ali drčne
i prkosne države uverilo da ništa ne bi trebalo prepuštati slučaju.
Ništa,
pa čak ni atentatorov nadimak. Tipovi sa nadimkom Trta, Bulja, Krlja,
Zrika, Dupe, Mudonja, Picoje ili sličnim, nikako ne bi mogli da dodju u
obzir za atentatora pa da su zanat učili i od Ramboa lično. Dugo
godina nakon poslednjeg velikog rata u Beogradu je postojalo jedno
kulturnoumetničko društvo koje je nosilo ime po mladiću čiji je
konspirativni nadimak bio - Jarac. Mrtvom čoveku menjati nadimak nije bilo
zgodno isto kao ni slušati na priredbama kako će "splet igara iz Šumadije
izvesti anasmbl Petra Petrovića - "Jarca". Neka i ovo narodu male
ali drčne i prkosne zemlje posluži za nauk.
U
svakom slučaju, pošto je reč o jednoj demokratskoj zemlji na čelu
sa autoritarnim vladarem, bilo bi najbolje otvoriti konkurs za atentatora, a
potom izabrati tipa koji se nije ni prijavio. Tako bi se obezbedila demokratičnost
izbora za ovu važnu funkciju ali i neophodna diskrecija. Ali ako narod male ali
drčne i prkosne zemlje baš nikako ne uspe da se opredili za pravu ličnost
atentaora, ne bi bilo zgoreg primeniti već pominjanu opciju zvana "govnjiva
motka". Pa neka košta koliko košta.
