Analogije

Sve opako liči na 1941. godinu. Četnici se opet negde spremaju (kažu da će silna borba da bude), a Specijalna policija po univerzitetima prebija Mladost ove zemlje, odnosno najperspektivniji i najpametniji deo nacije.

Nakod desetak i vise godina borbi na ovdašnjoj politickoj sceni konstituisalue su se ova tri osnovna aktera iz čijeg odnosa bi trebalo da nastane nekakva buduća Srbija. Krajnji ishod je jos uvek nepoznat a sva tri učesnika u ovom istorijskom dijalogu imaju podjednake šanse da ostanu na istim pozicijama. Takvo medjutim, "status quo" rešenje se sa stanovišta budućnosti ove zemlje, može nazvati katastrofalnom.

 Ovako rudimentalna podela aktera na svega tri osnovna tipa produkt je sve veceg zaostravanja sukoba koji za krajnju posledicu ima eliminisanje suptilnijih elemenata politicke igre te zbijanje ucesnika u veoma siroko definisane politicke formacie. U tom smislu na javnoj sceni Srbije su preostala samo tri uslovno receno - politicka programa. Jedan koji po svaku cenu, ne isključujući ni krvoproliće insistira na ocuvanju vlasti aktuelne garniture se politickom personivikacijom moze nazvati Policjom. Vladajuci rezim , gubeci jednu po jednu svoju funkciiju sveo se, u ovoj fazi borbe za sopstveni opstanak iskljucivo na represiju. U okolnostima kada je svaki drugi oblik manifestovanja vlasti zamro, a ostala samo gola sila, svi organi drzave osim vojske i policije su postali skoro potpuno suvisni.U takvim oklonostima ucesce Policije u resavanju cak i problema visokog obrazovanja se smatra ne samo normalnim nego i veoma pozeljnim.

Nikada u istoriji Srbije Policija nije u toj i takvoj meri bila prisutna na politickoj sceni. Srbija je u pravom smislu te reci postala policijska zemlja ne toliko po broju uniformisanih koliko po nasilju koje je promovisano nasilja u jedini oblik drustvenog dijaloga. Policija, odnosno policijska drzava svim drugim akterima politicke igre na vrlo otvoren nacin stavlja do znanja da ne pristaje ni na jedan drugi vid komunikacije pa svaki nasilni odgovor na sopsteni teror smatra dobrodoslim jer se na taj nacin sukob i prosiruje i produbljuje, sto njoj ide na ruku.

Na drugoj strani pendreka se nalazi Mladost, politicki pokret koji je u ovakvoj polarizaciji snaga i odnosa konstitusao jedan veoma sirok  politicki program cija je okosnica ukidanje ovakvog rezima kao osnovne  smetnje zasnivanju demokratskih odnosa u Srbiji. Mladost govori savremenim jezikom, dinamicna je i prilagodljiva svakodnevnim izazovima, a  metod njenog politickog delovanja predstavlja krajnji antipood policijskoj rigidnosti i prostakluku. Izabravsi metod nenasilnog otpora Mladost budi simpatije kod neodlucnih i zastrasenih, a medju pojedinacnim pripadnicima u redovima Policije izaziva opaki osecaj besmislenosti. Ono sto Policju najvise plasi je osobina Mladosti da lako prelazi u modu, to jest da se bez velikog propagandog anagazovanja biva prihvacena kao nacin manifestovanja individulanih nezadovoljstava. Zato Policija Mladost smatra za svog najopasnijeg protivnika tako da je za ocekivati da ce u obracunu sa njom primeniti sva raspoloziva sredstva. Nikada niko u ovoj zemlji takvim, mrznjom izoblicenim, recima nije optuzivao mlkadost ove zemlje za njenu navodnu subverzivnu delatnost. Izvesne slicnosti se mogu naci u prvim godinama okupacije kada su se nemacke vojne vlasti ustremile na patriotsku i komunisticku omladinu Srbije, kao i u prvim poratnim godinama kada se novi komunisticki rezim obrusio na sve nosioce i propagatore "stare" ideologije medju kojima je bilo dosta mladih. Danasnja policijska represija ima nesto od retorike prvih poratnih godina i sasvim izvesnu perspektivu da svoj pohod na Mladost krunise posebnim policijskim tretmanima na nacin nekadasnje Specijalne policije i Gestapoa. Tu bar ne bi trebalo imati nikakvih iluzija jer skala nasilja uvek ima uzlaznu liniju.

Najzabavniji i najtragicniji lik srpske politicke scene su Četnici, inertna politička grupacija čije se ambicije zavrsavaju u održavanju sopstevnog postojanja. Tom političkom korpusu pripadaju vodece (najvece) srpske političke stranke koje čedomornom sklonošću  nastoje da umrtve i sve druge, sitnije, opozicione subjekte. Vezani u nerskidivi samoubilački zagrljaj oni vec deset godina manifestuju klasičnu političku nemoć, stalno se spremajući i oštreći da negde na nekoga udare, da negde GRUNU.  Takozvana "nesloga" opozicije, samo je drugo, nepravedno sročeno, ime za permanentno miniranje svih demokratskih procesa u ovoj zemlji. Osnovna manifestacija četničkog pogleda na politiku je pucanje u prazno, čekanje da se nešto desi i njuškanje za kakvim sitnim ćarom kojim bi se ispunila sopstvena zadnjica. Svaki kontakt sa ovom družinom se neminovno završava ljutom raspravom o tome kome je pripao veći komad jagnjetine i čija je rakija bolja. U polemikama takve vrste svadje su neminovi ishod, pa se Četnici , ne retko, veoma mrze medju sobom. Ključ za sve svoje nesporazume vide u uvek novoj, pravilnijoj raspodeli jagnjeta sa ražnja.

Četnici se nece libiti da se vrlo rado, i odlučno uz to, stave na pobedničku stranu jer se pobede proslavljaju,  a na slavljima se ždere. Naravno, u tim prilikama uvek postoji šansa da se za sabe izbori mesto bliže čelu stola, bar dve stolice ispred starog takmaca i dušmanina koji ima ambicije iste vrste.

Pošto je njihova osnovna filosofija oličena u permanentnim pripremama ("Spremte se spremte...") a samim tim i čekanju, Četnici su po prirodi stvari na strani Policije koja od svih drugih ni ne zahteva ništa više.   

Običnom gradjaninu Srbije, psmatraču ovog, finalnog kažu, okršaja preostaju tri mogućnosti. Da se opredeli za jedne, druge ili treće. Sve karte su na stolu i svaka prevara je isključena. Birajući Policiju opredeljuje se za smrt, teror i stradanje svake vrste, priklanjajući se Četnicima odlučiće se za puko vegetiranje, čekanje da se nešto prelomno desi i razočarenje što se nije desilo, a opredeljujući se za Mladost izabraće Nadu.

Pa ko kako voli.

Ovo zaista sa politikom nikakve veze nema.