Potpisivanje sporazuma o priznavanju izmedju SRJ i Republike Hrvatske, tako radosno, gotovo ushićeno prezentiran u režimskim medijima doveo je jednu grupu ovdašnjih gradjana, kojoj i sam pripadam, u veoma nezgodan položaj. Reč je, najkraće rečeno o takozvanim izdajnicima naroda, odnosno o personama koje su i pre i tokom rata sa Hrvatskom i Hrvatima bili protiv ove zločinačke rabote. Trenutno mi, izdajnici, više nismo ni na kakvoj ceni. O nama se više ne govori i ne piše, pa mi se skoro učinilo da više i nismo izdajnici, već da su to, umesto nas, postali neki drugi tipovi. A šta nam onda preostaje ako u sopstvenoj zemlji više ne možemo ni izdajnici da budemo? Preostaje nam jedino da, kao i većina građana Srbije, dosledno i neopozivo postanemo ništa. Ali, to je neka druga priča.
Vratimo se našim odnosima sa Hrvatima. O tome šta je i kako trebalo raditi nakon otcepljenja Hrvatske od ondašnje Jugoslavije, sada zna čak i Milan Martić, tako da se razglabanjima na tu temu ne bi trebalo zamarati. Ono što je ovde (u Srbiji) i sada neophodno ponavljati svuda i na svakom mestu je notorna činjenica da je sa srpske strane, ako ne jedini krivac, a ono moćan podstrekač rata koji je proizveo ogromne ljudske žrtve i materijalna razaranja bio tadašnji i sadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević i stranka na čijem se čelu nalazi. Taj čovek i ta stranka pozivali su i dozvali ovdašnji narod u rat, huškali ga i rajcali jer je, navodno, trebalo zaštititi ugroženu braću i spasti ih od ustaškog noža. Podignuta je silna gužva, gradjani Srbije su u toj tarapani silno izginuli i izbrukali se a braća, ne samo da nisu spašena, nego su sada u mnogo gorem položaju nego što su bili pod Tudjmanovom (ipak proustaškom) vlašću.
Ako dakle treba odgovoriti na pitanje iz naslova ovog teksta koje bi u proširenom obliku trebalo da glasi: kako sada, posle toliko krvavih i besmislenih sukoba pogledati drugoj strani u oči, kako i odakle početi sa normalizacijom odnosa, onda ja predlažem: svuda i u svakoj prilici ponavljati u sebi i na glas: Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije su krivi za ovaj i ovakav rat. I opet: Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije su krivi za ovaj i ovakav rat. Priznajem da savet može da zazvuči besmisleno i čak budalasto, ali samo na prvi pogled i čoveku koji se ne doznaje u moć autosugestije. Iz mene govori višegodišnje iskustvo narodnog izdajnika. Jer, kako smo mi, izdajnici, uspeli da sve ove godine ne pobenavimo i ne priklonimo se ratnoj histeriji? Kako uspevamo da izdržimo bez posla, bez društvenog ugleda, kako istrajavamo da se ne upišemo u JUL kada je to sada tako isplativo i šik? Jednostavno. Od početka ponavljamo ovu već navedenu rečenicu: Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije su krivi za ovaj i ovakav rat. I ne samo za rat. Krivi su za propast Srbije i njenih gradjana za gubitak nacionalnog ponosa i časti.
Jer ko nas je sve predstavljao i zastupao tokom proteklih sramotnih godina? Ko je umesto nas potpisivao medjunarodne ugovore i sporazume, ko je vladao Srbijom ? Zna se. A ko je sve to plaćao, plaća i plaćaće? I to se zna, mada zvanično na televiziji i štampi kao i u istupima papagaja na odgovornim funkcijama, sve izgleda sasvim drugačije. Mirotvorno i bajkovito. Stoga će kvalitet daljih odnosa izmedju vlasti i gradjana , odnosno količina laži koju ovi drugi mogu progutati u jedinici vremena, biti omedjen jedino mogućnostima svakog pojedinačnog organizma da se uzdrži od povraćanja . Jer ako može narod neprestano ludovati čas zanoseći se obećanim blagostanjem (ukoliko uplati "Zajam za Srbiju"), čas kosovskim i drugim mitovima pa proširenjem teritorija do Karlobaga i Virovitice, čas dometima mudre politike u kojoj se najveći porazi i gubici preimenuju u najveće pobede i dobitke, mogućnosti individualnog ludila su ograničene. Iako po prirodi svojoj ludilo neprestano progresira, ono je isto tako i autodestruktivno, pa neprestano se proizvodeći, proizvodi i sopstveni kraj. Krajnji domet mahnitanja je njegova suprotnost - autistički mir, nemo pristajanje na sve i definitivno zavlačenje u sopstvenu ljušturu.
Naravno da oni koji su u svemu aktivno učestvovali imaju pravo da dignu ruke od svega pa i od samih sebe. Oni imaju pravo da sada više ništa ne shvatjau, da su zbunjeni pometeni i razočarani, da guraju glavu u pesak i da budalasto tvrde da protekle godine ustvari i nisu postojale, da se ništa nije desilo, i da smo i mi i oni sve ovo prespavali te usput, ružno sanjali. Svi drugi koji žele da ostanu normalni moraju svakoga dana kad god im se ukaže prilika da ponavljaju jedno te isto: Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije krivi su za ovaj i ovakav rat. Ako se ovaj metod nekome učini jeretičkim, pa čak i opasnim vidom delovanja onda može biti siguran da je baš to prava stvar. Jer biti otpadnik od ovog i ovakvog režima, te od njegove sulude politike, znači spasti svoj obraz i, samim tim, svoju dušu. A svaki spašeni obraz biće čist kapital uložen u neku novu Srbiju. Onu koja će sutra ili prekosutra moći da mirno pogleda u oči nekoj drugačijoj Hrvatskoj, Evropi i Svetu. Mir u bivšoj Jugoslaviji i na Balkanu moći će, i bez pomoći stranih trupa, da održavaju samo normalni gradjani Srbije i Hrvatske, samo oni koji su pre i tokom rata znali da i ubice i žrtve ne mogu da se nazivaju imenima nacija kojima pripadaju već samo svojim ličnim. Kako će se oni zvati u Hrvatskoj stvar je tamošnje javnosti i njene moći da ih imenuje. Kod nas u Srbiji ne može biti dileme: Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije krivi su za ovaj i ovakav rat.
