Zašto sam otišao?

Kažu da vreme u Srbiji ide u nazad. Moguće. Ono u šta sam siguran je da promiče izuzetnom brzinom. Sedim, sticajem okolnosti, izvan tog Sumanutog voza pa mogu da vidim. Valjda je u tome jedina razlika izmedju mene Tamo i mojih Ovde. Distanca. Nezavisnost od te natprirodne brzine, neučešće u paralelnoj istoriji izmeštenoj van aktuelnog vremena. Tako i ovu 131. godišnjicu "Pančevca" slavimo kao 130 - tu. Prošle godine se nije moglo. Tukli su nas sa neba.

Uplašim se od pomisli koliko je toga što ćemo naknadno morati da obeležimo, koliko je toga čemu ćemo ponovo morati da se vratimo da ga nazovemo pravim imenom: rat - ratom, poraz - porazom, sramotu - sramotom, herojstvo - herojstvom... Taj hod dole - gore, to potucanje po skali vremena mnogi smatraju našom osobenom nadarenošću, dokazom našeg nebeskog porekla. Možda će to i biti tačno. Ali u ostatku sveta, ta raspolućenost i nepripadanje realnom vremenu nazivaju šizofrenijom.

Greše li?

                                              * * *

Ako je moguće reći da su se oni što su napustili Srbiju spasli, onda se spas sastoji samo u tome. Ne biti tamo. Sve ostalo je isto. Možda i gore. Doživljaj je ličan i samim tim krajnje subjektivan. A pre nego što sam krenuo, Duša Crepajac mi je rekao: ako hoćeš da se spasiš prekini svaku vezu sa ovim Ovde. Ni jedno pismo, ni razglednicu... Nikom ništa. Nisam ga poslušao. Razglednice nisam slao, ali pisma jesam. Potreba da se pobegne i želja da se ostane stvorili su opaku pukotinu. Opipavam svaki dan tu ružnu ranu i petljam oko nje nameren da sastavim dva razdvojena dela.

Ne uspevam.

Ako je običan čovek postao od majmuna, emigrant je postao od puža: gde god da ode uvek je u istoj kući.

                                                 * * *

Bivša Jugoslavija nije bila idealna zemlja, mada su mnogi spremni da se zakunu da je bila više od toga. Onda su iz dubina istorijskog mraka stigli varvari i razorili je. Činili su to sa strašću, opijeni svojom primitivnom pomamom. Atakovali su pre svega na ono što je nosilo Dobro i ono što je nosilo Lepo. Zato u današnjoj Srbiji i Dobro i Lepo žive u ilegali. Varvari imaju svoje varvarske zakone kojima se štite od Dobrog i Lepog. U tome su krajnje efikasni. Kako godine prolaze, divljaci koji su nas pokorili su sve divljiji. U početku su ličili na Nas sada liče samo na sebe. Cela naša zemlja odiše divljaštvom i varvarstvom. I ono što je odolelo i ono što se ne da i ono što neće da bude divlje i varvarsko, obavijeno je zadahom divljine.

Po čemu se civilizovana zemlja razlikuje od varvarske? U civilizovanoj ima mesta za sve: i za civilizovan svet i za varvare. U varvarskoj, samo za ove druge.

Ova spoznaja me ne čini srećnim.

Naprotiv.

                                              * * *

Prvi urednik "Pančevca" Jovan Pavlović je umro kao emigrant u Crnoj Gori. Mislio je da se domogao slobode, samo zato što je pobegao u zemlju pravoslavne braće. Tudjinsko ropstvo zamenio je domaćim, bezdušnost austrougarskih zakona - patrijarhalnim voluntarizmom knjaževske despotije. Njegovo vreme mu nije ni nudilo neki osobit izbor pa je samo mogao da od dva zla bira ono manje. Danas su prilike kud i kamo drugačije, ali je suština emigrantskog opredeljivanja i dalje ista: spasti se od zla odabirom manjeg.

I nikako ne treba misliti da smo mi koji smo otišli bili hrabriji od onih koji su ostali. Naprotiv.

Bili smo samo očajniji.

                                              * * *

Sa setom se prisećam onog starog aforizma nastalog u jednoj od zemalja bivšeg istočnog lagera koji se odnosio na sve brojniju bežaniju iz carstva kolektivne sreće: "Onaj ko poslednji izadje neka ugasi svetlo". Kako je to onda nama bilo smešno!! Od tog klasičnog realkomunističkog apsurda u Srbiji je stvoren mutant : sistem potpunog odsustva svake ideje. Samo gola vlast i gola represija.

I ko je još čuo da neko priča viceve o nama? Niko. Nikome normalnom prilike u Srbiji niti su smešne, niti poučne. Srbija je jedan veliki prazan hod, jedno veliko gubljenje svega i svačega. Jedino su Srbi u stanju da smisle šale na sopstveni račun jer su jedini sposobni da ovu strahotu dožive kao nekakvu šaljivu priču koja će se, sama od sebe, kad tad završiti.

Ponekad mi se čini da je ovo što nam se dešava samo kazna za taj naš preuranjeni smeh i ruganje svim tim, tada jadnim, Rumunima, Bugarima, Madjarima, Česima i Sovjetima. A oni su, za razliku od nas, bar znali da su u lageru.

Mi čak ni to ne znamo.

Kako onda da pronadjemo izlaz, kada ne možemo da pronađemo ni sebe.

                                                  * * *

Pitaju me: kada ćeš da se vratiš? Ne znam ne samo kada nego ni kako. Moja Otadžbina i ja smo se toliko udaljili, da mi se čini da se više nikada nećemo naći. Rezignacija, apatija, emigrantski splim? Ne, ništa od toga. Rekoh već: sedim na brdu iznad pruge kojom leti Ludi voz i znam: čak i da se, kojim slučajem, sretnemo u nekakvoj stanici, neće to biti onaj voz iz koga sam svojevremeno izašao. Čak mu ni ludilo neće biti isto. Tu za mene mesta više nema. Osećam to i trudim se da, pristojnosti radi, u sebi izazovem osećaj tuge.

Ne uspevam.

Samo praznina.

I ništa više.