Драги пријатељи,

Након пуне две године тихе патње окончао се живот мог пријатеља Љубише, човека са којим ме је повезала заједничка прогнаничка судбина. Завршио се животни пут који је почео далеко одавде, у Југославији , па је самим тим и опредељен њеном трагичном судбином. Као и животи свих нас који живимо далеко од своје земље, и његов живот је дубоком браздом подељен на два дела: на онај проведен у отаџбини и овај који је живео далеко од свог завичаја. Између та два дела стоји дубоки јаз, дубока провалија, бездан у коме је нестала наша земља, где се пролила силна крв невиних и у коме смо сви по нешто изгубили.

Неко мање, неко више.

А Љубиша је изгубио веома много. Од човека који је чврсто држао судбину у својим рукама, човека који је толико стекао да је и другима могао да даје, нашао се у прилици да поново почиње ни из чега, да се поново бори за голи опстанак. Дуге године рада и стварања пребрисане су као да их никада није ни било. Судбина му није дозволила да јој поново погледа у очи па се његов други пут завршава баш овде, на овом брду, у месту за које до пре само неколико година он није знао ни да постоји.

Године 1993. Љубиша Фирулеско стигао је у Италију и почео да тражи посао како би себи и својој породици могао да створи услове за нови почетак. За нови живот. У џепу је имао је имао пар стотина хиљада лира а на срцу једну велику рану, исту ону коју носе они који беже или се склањају. Тешка је то рана и опасна, рана која може да обесмисли да обезглави, да убије. Током дана она се примири али се у ноћима препуним тешких мисли поново отвара и пали душу својом ватром.

А сви смо, напуштајући своје куће, на неки начин умрли.

Неко мање неко више.

Љубиша је био добар човек. Мислио је да ако чиниш добро, добрим мора и да ти се враћа. Зато му је било несхватљиво да сво зло које се расуло по нашој земљи баш он мора да плати. А изгледа да је баш тако морало да буде. Љубиша је последњих година само плаћао. И своје грехове и туђе. Сада је остао без ичега и зато смо ми сада овде. Правимо друштво човеку који више нема чиме да плаћа.

Потрошило се.

Све.

Баш све.

Али, као што је иза Љубише Фирулескоа остала његова породица, иза његовог живота и његове жртве, остала је нада. Нада у људе, пре свега. У својој вери он је био дубоко убеђен да нам Бог нуди само могућност да будемо добри или да будемо зли. Иако је много пута био преварен и изигран, Љубиша је увек сматрао да је човек створен за прави избор. Судбина је хтела да , након дугог времена, и након многих разочарења, тек овде, у Монтекији наиђе на људе спремне да помогну из срца, добре зато што стварно желе да такви буду, зато што је то њихов избор.

Тек међу добрим људима човек може пронаћи изгубљени дом и тек међу добрим људима човек у вечном починку може наћи свој мир.

Зато Љубишу остављамо међу својима. Као што је Монтекија постала његовом кућом, тако ће и ово гробље постати место његовог вечног сна.

Некa ти је лака земља драги мој пријатељу.

Nazad                                   Autobiografska kazivanja