|
2 On poznaje sve čobanske igre, naročito klis, u potrazi je za ptičijim gnezdima i veliki neprijatelj zmija. Škola je za njega bila velika avantura. Slike iz sećanja pune se prizorima razmeštenim oko školskog bunara gde upravo pristigli seljačići peru svoje kaljave opanke. Putevi su leti bili prašnjavi, a zimi raskaljani, gotovo neprohodni. Blata je bilo posvuda. Rušanjska zemlja je bogata glinom, ilovačom, pod sušom tvrda kao kamen, pa se stoga teško obrađivala, motika je od nje odskakala kao od daske, a kada padne kiše, brzo se pretvarala u gusto, lepljivo blato. Dok se malo ne prosuši i ne utaba staza pored seoskog puta, prolaznik nije mogao da stigne gde je naumio a da se pri tom žestoko ne iskalja. (To ljuto rušanjsko blato zadržalo se sve do goduina moga detinjstva. Asfalt je u Rušanj stigao početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka). Stoga su đaci morali da pre ulaska u školu operu svoje opanke kako blato ne bi unosili u učionice. Tihomirov prijatelj, koji je stanovao malo dalje od njihove kuće, idući padinom koja se zvala Orasi, Buca Živković bio je u stanju da put do škole prevali hodajući na rukama. Tako nije morao da pere opanke nego je samo prao ruke a na ovaj način je postigao da uđe u istoriju svoga sela. Pre njega nikome tako nešto nije padalo na pamet. Nastava se oddržava u jednoj učionici za decu iz scva četiri razreda. Učiteljice su dve. Imena sam im zaboravio iako ih se Tihomir celog života sećao. Po dobru, naravno, mada je dobro tada, za jednog seoskog dečaka tada spadalo u vrlo rastegljive kategorije. Mada ga nije bilo teško definisati: dobro je bilo ono kada ne biju. Časovi veronauke međutim, nisu spadali u dobro. Ogroman pop Sibin ima običaj da u ošišane dečje glave uteruje Boga pomoću povećeg drvenog lenjira. Nemilice udara i to ne pljoštimice nego bridom. Porodični duh uokviruje sliku krupnog reza. Dok hoda, pod Sibinovom težinom, potpetice na njegovim čizmama se pljošte kao da su od testa. Tihomir je krivicom svog katihete veoma zazirao od vere i sveštenika. Činilo se da ove potonje očima nije mogao da gleda, ali za to nema sigurnih dokaza. Naime, nikada nisam doživeo da ga vidim u društvu bilo kog sveštenika. Jedino se sećam da je sa velikim uvažavanjem govorio o svojim vojnicima koji su u civilu bili u crkvenoj službi. Iz toga sam video da je ovaj stalež poštovao, ali vere se hrišćanske, bar one koja je zapisana u crkvenim kanonima, klonio na svaki način. U trenutku kada su prve bombe pale na Beograd, nalazimo ga na krovu nove kuće gde pomaže ocu oko postavljanja tek dopremljenih krovnih greda. U zoru koja je najavila rušenje ne samo jednog Grada nego i jedne države, pa čak i jedne epohe, Miloradovići dovršavaju svoju prvu kuću od tvrdog materijala. Porodični duh je po prvi put ostao bez tradicionalnog prebivališta: badže iznad kućnog ognjišta. Nova kuća nije imala badžu. Nabavljen je prvi šporet. Godine okupacije provodi na uobičajeni način. Čuva ovce i, s vremena na vreme, u seoskoj porti nailazi na razne vojske. Dva puta porodični duh rizikuje da ostane bez ovog svog važnog beočuga. Prvi put, tokom jedne rekvizicije, kada su Nemci ušli u dvorište s namerom da uzmu tri prelepe, debele guske, Tihomir pokušava da ih u tome spreči nudeći se da ih, kao, sam uhvati, a onda fingira trapavost i više puta, skačući na guske, baca se u prazno. Nemac shvata prevaru i repetira pištolj. Da li je hteo da puca u guske ili u njihovog zaštitnika, neizvesno je. Deda Vojislav je ne čekajući odgonetku sam zavrnuo guskama vratove i bacio ih na vojnička kola. Drugi put je bilo sve kud i kamo ozbiljnije. Neko ga je kod lokalnih četnika optužio da je radio za narodno - oslobodilački pokret.
|