Siniša Nikolin

-----Original Message-----
From: Siniša Nikolin
Sent: Thursday, July 24, 2003 5:51 PM
To: Živoslav Miloradović
Subject:

na žalost moram da vam javim da je moj Siniša ponovo u bolnici, te da se bolest posle tri godine pojavila ponovo. Ponovo mu sleduju sve one teške terapije.

-----Original Message-----
From: Siniša Nikolin
Sent: Monday, September 08, 2003 11:24 AM
To: Nenad Dimitrijevic
Cc: Živoslav Miloradović
Subject: Buba

Dragi prijatelji moram da vas obavestim da mi je Siniša jutros preminuo. Nisam mogla da vas dobijem preko telefona,

-----Original Message-----
From: Zivoslav Miloradovic [mailto:pancevo@libero.it]
Sent: Monday, September 08, 2003 9:59 PM
To: Siniša Nikolin
Subject: Bubi

Moraćeš da vidiš ko mu se javio. Ko pisao, ko je, ne obazirući se na smrt, nastavio da mu piše.

U subotu smo bili u kineskom restoranu i naravno - govporili o njemu. Kao sve ovo ovde je sjajno, ali ono onda «kada smo sa Sinišom bili u kineskom restoranu u Dunavskoj ulici, e to je bila klopa...»

Od Siniše smo prvi put čuli španske revolucionarne pesme, kod njega prvi put slušali Vangelisa...

Danas sam pričajući o njemu jednom sasvim nepoznatom čoveku prvi put pokušao da ga definišem. Kako da iskažem šta je bio za mene, a da pri tom izbegnem reč prijatelj koja istovremeno znači i sve i ništa, sve zavisno od toga ko je, kome i kako govori i izgovara.

I rekao sam tada, tom nepoznatom čoveku, da je on uvek za mene bio kao dobrostojeći račun u sigurnoj stoletnoj banci. Račun sav od jake valute, koji se ne dira, koji se ne koristi, ali je tu kao zalog sigurnosti, osećaj da možeš što god hoćeš samo ako želiš.

Onda sam ga danas, ulazeći u kupatilo, potpuno neočekivano nazvao jednim drugim imenom kojim ga nikada do sada nisam zvao.

Mada, i pored najbolje volje ne mogah da se setim ni jedne beznačajnosti. Za njega je i najmanji životni detalj bio vredan posvemašnje pažnje. Nije dozvoljava o da mu stvari prolaze kroz život tek onako, bez veze i slučajno, a da ih on ne uzme u ruku i pažljivo ne razgleda. Za svaki detalj je čuvao po jednu dozu svoje plemenite radoznalosti. Radoznalosti koja je opipavala i istraživala, radoznalosti koja je tražila konkretan i jasan odgovor.

izuzetno mi je žao zbog smrti tvog prijatelja. Sumljam da će zvučati utešno, ali verovatno mu je kraj bio draži od mučne egzistencije uz ponižavajuću i odvratnu terapiju. Upravo takvi, blistavog uma, često nose u sebi svoju smrt kao neku vrstu tihog otpora trivijalnosti i besmislenosti koja ih okružuje. Zato su nam i prijatelji i baš zbog njih često sopstvenu vitalnost doživljavamo kao uvredu duha.

Dana 4.10.2003. u 11,45 časova pohranjena je urna moga Siniše, a vašeg dobrog prijatelja. Tvoj e-mail koji si mi poslao 8.septembra, dana kada je preminuo, pročitan je tom prilikom. Svi prisutni su bili duboko dirnuti prelepim i iskrenim rečima kojima si opisao tvog prijatelja Sinišu. Hvala ti na tome.

Mnogo mi nedostaje. Kažu da vreme leči bol i prazninu, ali ja u to ne verujem.

Kako vreme prolazi meni je sve teže i praznina je sve veća, jer bio mi je sve na ovom svetu i stvarno ne znam kako ću dalje sama.

I ova poruka koju sam dobio danas je za mene bila neočekivana. Nisam znao da je bila predviđena kremacija.

Ja i da sam tamo, bliže tebi, da smo mogli da se viđamo tokom ovih dana, samo bih ćutao.

Šta JOŠ da se kaže kada je sve tako očigledno, a gubitak za sve nas tako ogroman.

Ono će ionako učiniti ono što jedino može. Medjutim i kroz godinu i kroz pet i deset životi svih nas će biti siromašniji za njegovo prisustvo i tu nikakve utehe, zaboravi, neke druge brige ili neki drugi ljudi ništa neće moći da promene.

Ovo je već drugi veoma važan čovek moga života koga sam nepovratno izgubio. Sve za nešto više od godinu i po. Sada više nemam ni jednog.

Stoga Sinišina smrt za mene nije samo odlazak nekog meni veoma dragog. On mi je značio mnogo više nego što se to moglo videti na prvi pogled. Ni dok smo tamo živeli nismo se često viđali ali ta duboka i jaka veza koja se medju nama uspostavila pre 27 godina meni je bar bila jednim pouzdanim osloncem i svojevrsnim putokazom. U vremenima krupnih opredeljivanja većinu svojih odluka propuštao sam kroz poseban «Sinišin filter», pitajući se šta bi on učinio i kako bi se postavio kada bi bio na mom mestu. Sledio sam ga na neki način kao nekakav svralački uzor, kao merilo mojih postupaka kao moralni imperativ.