Ljubomir Simović

Balada o Stojkovićima

 

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,

puca nam koža, lete mrvice mesa;

bije sat, bije dva, bije tri,

otkud mu toliko štapova i besa?

Udara bogato, udara od sveg srca,

već mu se lice od napora krivi,

gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,

i pada mrtav umoran,

a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,

pucaju u nas, - prska nam lobanja,

prska cevanica, podlaktica, koska,

otežasmo od olova u telu.

Dođe i veče. Umorili se strelci.

Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.

Sa streljanja se vraćamo kući

-ko s posla,

i dok se u kujni podgreva večera

žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:

zakrpim krov, poduprem ogradu,

nakupim kišnicu u kace i aranije.

Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim

kažem ženi: vešaće me u pet,

gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,

užad jaka, dželati obučeni,

- ruku na srce, ničemu zamerke nema.

Vešaju nas brzo, vešto i lako.

Visimo tako obešeni do mraka,

vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi,

svi nas tuku i psuju, ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,

naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,

prinesu šibicu, potpale,

i gori tako, gori nedelju dana,

cela varoš od pepela posivi.

Kad sve dogori, mi izađemo iz dima,

kraljica pada u nesvest, a kralj

trlja oči i gleda nas zaprepašćen:

Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na

-točku,

seku nam glave, ruke i noge - strašno!

Streljane nas vešaju, poklane nas guše,

ne znamo zašto, a nije ni važno.

 

Sudijama je već svega toga dosta!

Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,

dželate vešaju - oni im kao krivi.

Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,

te vešaj, te seci, te kolji!

-A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,

to neko štiti sudije od greha!

A i nas katkad hvata zebnja pred san:

nismo besmrtni, neće dugo ovako,

doćiće jednom i nama kraj,

nećemo izdržati

-i umrećemo

od smeha.

 

 

 

Pavle Paja Vujsić

Beograd je pun seljaka,

te vojaka i bedaka.

Od seljaka strah me nije

-dok se smije.

Od vojaka strah me nije

-neka uči da se bije.

No strah me je od bedaka.

Šta to biva od Srbije!

 

 

Bertold Breht:

Doći će dan kada ćete se zbog ovoga kajati

Vi glasni, što vičete, i vi što ćutite, tihi!

A kada takav dan ne bi došao plakao bih zbog

Vas danas,

Pa makar samo i zbog vaše dece.

 

 

 

Nebojša Crni, 14 godina

Goli otok

Prvi put u životu vozimo se u brodu,

bog te jebo, al je luksuz, seremo po podu!

Oko mene plavo more, i od kopna sve smo dalje,

bogata je zemlja naša, besplatno nas tamo šalje.

Kada vidim ovaj prizor - što je lepa zemlja naša!

Svuda lepi beli kamen prepun staljinaša.

Najsrećniji sam na svetu ovde, u srcu mi gori plamen,

imam ovde šta da radim, po ceo dan tucam kamen.

Svi su srecni i veseli, pa se pesme ore:

Živeo nam naš drug Tito - idemo na more!

 

Desanka Maksimović

Na buri

Svu večer na pustom bregu neko stoji.

Pusti me majko, da vidim da li je čovek ili bor.

Pusti me da vidim ko to svu večer gleda

u naš beli, skromni dvor.

Pusti me, majko, neće me umoriti hod,

breg je blizu našeg doma.

O, ja osećam da mi je rod

taj čovek ili bor

što svu večer blizu groma

stoji i gleda na naš dvor.

Vidiš li oblak crn,

ogroman, zlokoban brod

nad njim plovi

i smrt nosi ?

O, majko, idi

ti ga bar zovi

neka se skloni u naš dom

taj čovek ili bor

što svu večer stoji i gleda

u naš beli, skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam

kao dete kad ruke skrsti

nad bolom nekim prvi put.

Pusti me da tanki moji prsti

meta budu burama zlim.

Pusti me, pusti, dobra majko,

tako je potmuo

i zao oblak

što vitla nad njim.

 

Vladislav Petkovic Dis

Naši dani

Razvilo se crno vreme opadanja,

Nabujao šljam i razvrat i poroci,

Podigo se truli zadah propadanja,

Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme opadanja.

 

Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,

Postali su danas naši suvereni.

Progledale sve jazbine i kanali.

 

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,

Ismejane sve vrline i poštenje,

Ponizeni svi grobovi i životi,

Uprljano i opelo i krštenje.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

 

Zakopana petvekovna zvona bune,

Pobegao duh jedinstva i Bog rata,

Obesišmo sve praznike i tribune,

Gojimo se od grehova i od blata.

Zakopana petvekovna zvona bune.

 

Od pandura stvorili smo velikaše,

Dostojanstva podeliše idioti,

Lopovi nam izgradjuju bogataše,

Mracne duše nazvaše se patrioti.

Od pandura stvorili smo velikaše.

 

Svoju mudrost rastočismo na izbore,

Svoju hrabrost na podvale i obede,

Budućnosti zatvorismo sve izvore,

A poraze pretvorismo u pobede.

Svoju mudrost rastočismo na izbore.

 

Mesto svetle istorije i grobova,

Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,

Od nesrećne braće naše, od robova,

Zatvorismo svoje oči i džepove.

Mesto svetle istorije i grobova.

 

Ostala nam još prašina na hartiji,

Ko jedina uspomena na džinove,

Sad svu slavu pronadjosmo u partiji,

Pir poruge dohvatio sve sinove.

Ostala nam još prašina na hartiji.

 

Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci,

Pod sramotom živi naše javno mnenje,

Naraštaji koji sišu ko pauci.

Pod sramotom živi naše pokolenje.

 

Pomrčina pritisnula naše dane,

Ne vidi se jadna naša zemlja huda;

Al' kad požar poduhvati na sve strane,

Kuda ćemo od svetlosti i od suda!

Pomrčina pritisnula naše dane.

 

Pesma protesta 1996/7.

G L A S

Pustiću glas jer ne dam da mi uzmu ono što je samo moje

Da li se bojiš? Ne! Oni se boje svakoga od nas

Zato pusti glas i mirno šetaj gradom,

svi hodamo kroz grad

Kad želim da pevam - oduzmu mi glas

Kada hoću da pričam - opet oduzmu mi glas

Kada tražim istinu - oni ne čuju moj glas

Zato svaki dan u mirni napad

izlazim u grad

Kada mi ukradu ono što je samo moje

Kada to ukradu od svakoga od nas

U ovom gradu još uvek mogu biti dovoljno hrabar

da izađem i mirno šetam i da pustim glas

Ti misliš da si kralj, da si heroj da si borac

Ti misliš da si bog, da si kosmotvorac

Ja ne želim da živim u blatu tvoga rova

Ja ne želim da živim u prodavnici snova

Uvek kada želim da pevam oduzmu mi glas

Kada želim istinu, emituju laž i smrad

Neću više da me drže poslednjim na svetu

zato svaki dan u mirni napad šetnjom

izlazim u grad

Ajmo, ajde, svi u napad,

Svi, svi, svi, svi, svi zajedno, idemo u šetnju

Ajmo, ajde, svi u napad,

Svi, svi, svi, svi, svi zajedno hodamo kroz grad

Ne diraj mi vodu, hranu, sve što jedem, pijem

Ne diraj mi vazduh koji dišem, koji spaja nas,

Ne diraj mi komšiju i ne diraj mi zgrade,

U ovoj zemlji niko ne sme da mi dirne glas.

I samo mirno, polako, strpljivo i nikako drugačije

polako, strpljivo i samo tako, samo tako...

Zajedno, idemo u šetnju

Ajmo, ajde, svi u napad,

Svi, svi, svi, svi, svi zajedno

 

 

Sinan Gudžević

Gorštačka pošta

 Umro je Staljin

Čulo se jednog jutra

U visokom gorštačkom

Selu pod Golijom

 

U podne su se na gumnu

Okupile

Sve muške glave sela

 

Jebo Staljin kobilu

Riknuo je beli stogodisnjak Avdo

Držeći se za stožer

 Jebooo

Prihvatili su ostali

 

Žene su utrčavale u dvorišta

Lupajići vratnicama

I zatiskajući rukama uši

 

Major Dragutih Gavrilović:

U odbranu Beograda

Junaci !

Tačno u tri časa neprijatelja treba razbiti vašim silnim junaštvom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda,naše prestonice, mora da bude svetao.

Vojnici,

Junaci,

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine.

Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.

Zato napred u slavu.

Za kralja i Otadžbinu!

Živeo kralj!

Živeo Beograd!

 

Miloš Nikolić:

Horsko pevanje

 

Terali me, ali nisam pristo,

da, po prethodnom dogovoru,

svi govorimo i mislimo isto

zato nisam pevao u horu.

S druge strane, nikad nisam volo

ništa što nije po mome izboru.

Kad se pevalo, pevao sam solo

zato nisam pevao u horu.

 

Ne volim kad razapinju Hrista

ni kad antihrista drže u zatvoru.

Meni je svaka rulja ista

zato nisam pevao u horu.

Ne volim bacanje kamena iz gomile

na otpadnika - ni kao metaforu.

Meni se takve stvari ne mile

zato nisam pevao u horu.

 

Ne snalazim se u čoporu i stadu

na zajedničkoj šaši, u zajedničkom toru.

S većinom ne umem da budem u skladu

zato nisam pevao u horu.

Ne volim kad moram da pripadam

istom bogu, timu, partiji, taboru.

Meni je lepše kad sam sam

zato nisam pevao u horu.

Poštujem svačiju himnu, zastavu,

ne smejem se tuđim navikama, govoru.

Ne mislim da su svi krivi, a samo mi u pravu,

zato nisam pevao u horu.

Ne volim dirigente, note i slične stvari

koje nam određuju mesto u vremenu i prostoru.

Jer, ja sam uvek onaj koji kvari

zato nisam pevao u horu.

 

Izet Sarajlić

PRIJATELJIMA IZ BIVŠE JUGOSLAVIJE

Šta se to prekonoć sa nama zbi,

prijatelji?

Ne znam šta radite,

Šta pišete,

s kim pijete,

koje knjige čitate.

Ne znam čak

ni jesmo li više uopšte prijatelji

 

SRETNI NESRETNIK

Ide ulicom čovjek

i - pjeva.

Kako i ne bi

kad pod pazuhom nosi sulunare!

Sretni nesretnik!

Prije nego što ga nade

njegovo parče granate

 

 

Srboljub Srba Mitic

PANTELEJA U BOJU DUŠANOVOM

Kad Dušan bojan uzva i oni

Stižani krupani

Podjoše

Sa mačima četeresokanima

Sa topuzinama

Od zubroga veprovog

Sa sekirama gluvajama

Svaki sa kopjem

Od cele bukve

Sedmogode

Podjoše stiški mirnici

Bez štita i oklopa

U lanenkama i opancima

Od svinje divje

Na golim alatastim

Konjima

A Panteleja na čelu

I - vodjom nazvan

Kad stigoše ni brade ni kose

Ne sekoše

Ni s konja do rukoljuba caru

Ni zdravo mu

Samo što Panteleja zinu

Pa svi potmulo:

Evo ni pod ovi barjak srpski

Evo smo jaki tvoja vojska v care

I ratićemo dobro

Kao što ratarsimo

I bolje

Ali ne traži da na kolena padamo

I ruku da ljubimo

Onomu kom dušu

Krv očina nagrdi

Erbo u Stigu na tome jeste

Zabrana velika

I do tri ne nejedoše tajin carev

I držaše se na zobi konjskoj

I vinu iz mešina

A dana četvrtog

Bitku zadobiše

Sami

Veliku bitku

I plen golem

I htede na njih hvalu

I čast svaku car

Za zemlju nedovidnu

Što osvojise

Za dan jedan

I htede na njih

Od zlata barjak

Kad rekoše mu velmuži

Da oni Stižani

na trećoj

Ili četvrtoj planini

Bivakuju sami

I ne saznade se da l' to

Namršti se car

Ili osmejnu car

Samo što sebi na prsi pljunu

I na panciru se

Namah rdja uhvati.

 

Miloš Crnjanski

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog

sjaje oko našeg vrta bednog,

fenjeri.

Dal noć na tebe svile prospe?

Jesi li se digla među gospe?

Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,

kad bludnice i fenjeri stoje

pokisli ?

A rage mokre parove vuku ,

u kolima , ko u mrtvačkom sanduku,

što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,

bogata i rasejana,

gde smeh vri?

O, nemoj da si topla, cvetna,

O, ne budi, ne budi sretna,

bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa

ni knjige ni pozorišta,

ko učeni.

Kažeš li nekad, iznenada,

u dobrom društvu, još i sada,

na čijoj strani si?

O, dal se sećaš kako smo išli,

sve ulice noću obišli,

po kiši ?

Sećeš li se, noćne su nam tice

i lopovi i bludnice,

bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,

zarekli smo se ostat nesretni,

bar ja i Ti.

U srcu čujem grižu miša,

a pada hladna, sitna kiša.

Gde si sad Ti?

 

Vladislav Petkovic Dis

Možda spava
                                                         

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.
Ja sad slutim za te oci da su bas one
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju da me vide sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

       
Miroslav Antić

         Nepovratna pesma

  
                  Nikad nemoj da se vracas
                  kad vec jednom u svet krenes
                  Nemoj da mi nesto petljas
                  Nemoj da mi hoces-neces.

                  I ja bezim bez povratka.
                  Nikad necu unatrag.

                  Sta ti znaci staro sunce,
                  stare staze,
                  stari prag?

                  Tu je ono za cim moze da se pati
                  Tu je ono cemu mozes srce dati.
                  Al' ako se ikad vratis
                  moras znati
                  tu ces stati
                  I ostati.

                  Ocima se u svet trci
                  Glavom rije mlako vece
                  Od reke se dete uci
                  ka morima da potece.

                  Od zvezda se dete uci
                  da zapara nebo sjajem.
                  I od druma da se muci
                  i vijuga za beskrajem.

                  Opasno je kao zmija
                  opasno je kao metak
                  da u tebi vecno klija
                  i carlija tvoj pocetak.

                  Ti za koren
                  nisi stvoren
                  Ceo svet ti je otvoren.

                  Ako ti se nekud zuri,
                  stisni srce i zazmuri.
                  Al' kad podjes - nemoj stati
                  Mahni rukom.
                  I odjuri.
                  Ko zna kud ces.
                  Ko zna zasto.
                  Ko zna sta te tamo ceka.
                  Ove su zelje uvek belje
                  kad namignu iz daleka.

                  Opasno je kao munja
                  opasno je kao metak
                  da u tebi vecno kunja
                  i muci se tvoj pocetak.
                  Ti si uvek krilat bio
                  samo si zaboravio.

                  Zato leti.
                  Sanjaj.
                  Trci.
                  Stvaraj zoru kad je vece.
                  Nek' od tebe zivot uci
                  da se peni i da tece.
                  Budi takvo neko cudo
                  sto ne ume nista malo,
                  pa kad krenes - kreni ludo,
                  ustreptalo,
                  radoznalo.

                  Ko zna sta te tamo ceka
                  u maglama iz daleka.

                  Al' ako se i pozlatis,
                  il' sve tesko,
                  gorko platis,
                  uvek idi samo napred.

                  Nemoj nikad da se vratis.
                 

 

Miloš Nikolić

TRAŽIM POMILOVANJE

                                                                 Batalu i Glamočaninu , braći po (tri)peru

Uništite ruglo- tu zgradu "Pančevca" !

Radi se o čiru,smrdežu, otpatku "

Rušite, secite, sve u sitna crevca

al vas molim jedno-zadržite mi PATKU.

 

Obesite direktora, pa i urednika !

O kuku , na ulazu, baš iznad dovratka.

Neka vise Spremo, Ofelija, Žika...

al ne dajte, molim, da vam visi PATKA.

 

Osudite sve ! Celu redakciju!

Imaju dug jezik, ali pamet kratku.

Radili su za Tuđmana, Aliju i CIJU !

Sve ih osudite, al pomilujte mi PATKU.

 

Nek dobiju robiju kad nemaju svest.

Sudite ih strogo,na mnogo ! Po zadatku

sve ih potrpajte u Njegoševu šest !

Al vas jedno molim -pomilujte mi patku

 

Milutin Bojić

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme
moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze
noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće
moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć
crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne
pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

Ivan V. Lalić

             PLAVA GROBNICA

 Stojte galije carske! Sputajte moćne krme,

Gazite tihim hodom!

Opelo neko šapćem u podne puno srme

Istopljene nad vodom.

Tu gde na dnu školjke, kako reče pesnik,

san umoran hvata, leži brat do brata,

Leže zlatne senke, znakovi udesni

Jednog davnog, nikad dopevanog rata.

 

Zar ne osećate kako more mili

Ovde gde se Sizif sa Sizifom grli?

Dok u podnevnoj sumaglici čili

Trajekt što bez žurbe prema kopnu hrli.

 

Tu gde besposleni turist snima barke,

Sa slamnim šeširom spuštenim na čelo,

Hram nazirem, stvaran ispod letnje varke

Mora što treperi dok šapćem opelo.

 

Šapćem ga u sebi, da ne budem smešan

U oku vodiča što rutinski brblja

O Nausikaji, sasvim neumešan

U moje opelo i hud udes Srblja.

 

Stojte, galije carske! I vi gliseri bučni

Vozite s pola gasa.

Misao jednu gorku hoću da razobručim,

Makar u pola glasa.

 

Sahranjeni tu su nekadašnji venci.

I prolazna radost celog jednog roda...

Samo da unuci u njihovoj senci

Krvare zbog istog nedohvatnog ploda.

 

Zato tu se Sizif sa Tantalom grli

Ispod vode, meni svete, kojom pluta

Pena od trajekta koji kopnu hrli,

Narančina kora, mrlja od mazuta...

 

I proći će mnoga stoleća ko pena,

Kako reče pesnik u samrtnom znoju,

U vrućici rujnoj; al velika smena,

Koju sanjao je, još gine u stroju.

 

Stojte, galije carske! Slabo vas nešto vidim

U omaglici dana.

Pred nevidljivim hramom otvara se i bridi

Nezaceljena rana.

 

Hoću da kroz zvuke škljocanja kamera,

Odlomke bezveznih razgovora letnjih,

Provučem taj šapat; moja je namera

Da pošaljem signal kroz statiku smetnji.

 

I kažem: ipak mirno počivajte;

Nije ovo podne ono što nas spaja,

Nego jedna povest koja dugo traje,

A vas usijava do crnoga sjaja.

 

Pa podnevno sunce crno biva

Unutrašnjem oku putnika pevača;

Dok mi pogled klizi po ploči zaliva

Sa još svežom  brazdom promaklog tegljača.

 

Stojte, galije carske! Nek mrtvima se pošta

Makar nesvesno oda.

Ne smem da ištem više. A istorija košta :

Krv ipak, nije voda.

 * * *

OFELIJA IZ RAMAĆSKE CRKVE

 

Otkud da zaspiš u crkvi i na slici, dosta naga,

Pa ti se grudi, kao beli vinogradi, ispod haljina naziru?

da li smeš, tako lepa i zarobljena, da budeš moja draga,

Moliću da se pretvorim u sunčani stub u tvom manastiru,

Al' otkud da zaspiš u crkvi i na slici, dosta naga?

 

Učini mi se da ti se svetac sa krstom opasno omiljava,

Da te hor zlatnih anđela gleda sa nekakvim čuđenjem.

Ako hoćeš, ja ću da stražarim dok tvoja lepa ruka spava,

Pustiću pticu jutra da peva nad tvojim buđenjem...

Al' učini mi se da ti se svetac sa krstom opasno umiljava.

 

Strah me je da opaki ljubavnici nisu pretvoreni u sveće,

Pa onaj plamen u kandilu od njihovog drhtanja ne može da se skrasi.

Ako hoćeš, ja ću da te kradom izvedem u proleće,

Vodiću te na ramaćske visove, neka se bekstvo naše zvonima oglasi,

Samo, strah me je da opaki ljubavnici nisu pretvoreni u sveće.

 

Al' otkud da zaspiš u crkvi i na slici, dosta naga,

Pa ti se grudi, kao beli vinogradi, ispod haljina naziru?

da li smeš, tako lepa i zarobljena, da budeš moja draga,

Moliću da se pretvorim u sunčani stub u tvom manastiru,

Al' otkud da zaspiš u crkvi i na slici, dosta naga?

 

 

Branislav Petrović

O prokleta da si Ulico Rige od Fere

PRILOG ZA EVROPSKU ISTORIJU

(Iz dnevnika)

Orijentisali smo se prema zvezdama

vodile nas trube i kljucevi tamnica

osluskivali savete onih ispod zemlje

nismo se zaustavljali

Prvo smo otkrili kozu jedne zene

finu negovanu od mladih zmija izatkanu

zatim smo pronasli krila andjela

koja je neki vojnik izgubio

Naisli smo na selo napusteno

prepoznavali stvari iz detinjstva

docekao nas je samo jedan starac

koji nije uspeo da utekne

Hteli smo se snabdeti vodom pijacom

ali su bunari bili zagadjeni

do vrha puni ljudi uginulih

i njihovih vernih zivotinja

Pa smo naisli na crkvu razvaljenu

tu smo se pomokrili

pa smo produzili sve do prve skole

koju smo zapalili da se ogrejemo

Probudio nas je skolski posluzitelj

krikom neopisivim

izgazili smo ga cizmama

i bacili u pepeo

Naisao je ucitelj sa djacima

zaprepascenje ih je odalo

ucitelja smo kao i posluzitelja

djake smo silovali

Ugledali smo zelenu livadu

tu smo zastali da predahnemo

klali smo se malo medju sobom

caskali prebirali po secanju

Onda smo krenuli dalje

za zvezdom koja nas je vodila

imali smo zadatak da nas po zlu zapamte

narodi koje posetimo

Naisli smo na coveka bez obe ruke

i bez obe noge na raskrscu

zahtevali smo da propisno salutira

kad nije mogao streljali smo ga

Prolazili smo kroz velike gradove

cinili se nevesti

ostavljali konzerve sa epidemijama

i odlazili dalje

Naisli smo na zenu udovicu

sa troje dece u narucju

decu smo ponovo u majku vratili

a majku bacili nasim psima

Pa smo krenuli dalje

ispred leleka koji nas je pratio

tako smo stigli do jednog izvora

gde smo se umili

Naisao je vlasnik izvora

i nazvao nas poganim psima

videlo se da je nas covek

poveli smo ga sa nama

Da ga proverimo

nasli smo dete sa jagnjetom u narucju

zubima ih je oboje zaklao

stekao je nase puno poverenje

Imali smo jednog osetljivog mladica

bez prestanka je plakao

postepeno smo ga celicili

stvarali od njega coveka

Sve je zadatke izvrsavao

kao najbolji medju nama

ali kad je svesteniku jezik cupao

urlikao je on a ne svestenik

Davali smo mu lakse zadatke

da strelja djake u skolskim dvoristima

ni to ga nije ispunjavalo radoscu

oduzeli smo mu cinove i ispljuvali ga

Naidjosmo na groblje zabaceno

u grobove ubacismo bombe sa suzavcem

mrtvaci su iz grobova iskakali

mi smo ih ponovo ubijali

Za nama nerazuman lelek nedostojnih

ispred nas ciljevi uzviseni

iznad Zver koja nas vodi

putevima Gospodnjim

Naidjosmo na zenu bremenitu

koja drsko licase na Bogorodicu

dete iscupasmo da ga gajimo i vaspitavamo

a nju nedostojnu stakorima

Naidjosmo na ljudsko oko

oslobodjeno od ocne duplje covekove

umismo se njegovim pogledima

i kretosmo dalje

Naidjemo na ljudsku ruku

oslobodjenu od nedostojnog

ta ruka nas je ko sestra milovala

i mahala nam pri polasku

Naidjosmo na mozak covekov

izvadjen iz lobanje

spoznasmo cistu misao

i upamtismo je

Naidjosmo na jedno srce

nismo znali cije je

bacakalo se oko nasih nogu

htelo je u nase grudi

Bacismo bombu na to srce

isekosmo ga nozevima

ali ono ne odustade

skakalo je za nama

Uhvatismo ga i vezasmo

polismo sumporom i zapalismo

ali ono je bivalo sve snaznije

zilavo neko srce

Ponudismo grudi stakora

pa zatim grudi psa

ali ono nije htelo

htelo je samo u nase grudi

Dadosmo mu grudi mladica

koga smo rascinili i ispljuvali

sa takvim srcem

mogao je sa nama

Naidjosmo na dojku dojilje

koju su otsekle nase prethodnice

klekosmo i napismo se mleka ponudjenog

i nastavismo okrepljeni

I jos dugo smo putovali

iza nas lelek i stakori

ispred nas cista misao

i poruka narodima

Nepredvidjeno zadjosmo u neka brda

u brdima naidjosmo na bistru vodu

ugledasmo u bistroj vodi nasa lica

i iznenada briznusmo u plac

 

Slobodan Rakitić

KUĆA

Sagradili smo kuću na najlepšem mestu,

od najtvrdje gradje,od samih kostiju,

od ruku i nogu,od naše krvi, očiju.

Na sred kuce posadili smo lipu nevestu.

U ovoj kući još ima živih, al ne dišu,

ova je kuća za okate, ali slepe.

čujemo samo ćuka, slepih miševa lepet,

ne dečji žagor, već samo vetar i kišu.

Ova je kuća za gluve, iako imaju uši.

Naselio se božji milet, nadire odasvud.

Ova je kuća razbit kotao ,probušen sud.

Sve što danju sagradimo,noću se sruši!

Na kući ovoj i krov već prokišnjava,

prodire odasvud voda, žabe iz mraka zure.

Na bačvi gušter,miševi po brašnu jure.

Strula nam zimnica. Iz poda raste trava.

Hteli smo kuću sa krovom od zlata,

s pragom od bresta, s prozorima od bora.

Al kuća ova nijednog nema prozora,

kuća ova nema praga, kuća ova nema vrata.

U ovoj kući nema ni ognjišta više,

nema stola, ormana, škripe prazne stolice.

Kuća ova ima naličje, ali nema lice.

Ova je kuća puna, al' niko u njoj ne diše.

Sve lampe zapaljene, a mrak nikad veći.

Severac ljuto reže, al paučina svugde.

U sred leta zavlada najveća studen.

Od nas je srećniji i miš u praznoj vreći.

Naša je ovo kuća, al nas u njoj nema.

Naše dvorište, naš sat, ogledalo i brave.

U toru nema ovaca, ne čuju se koze ni krave.

Samo ćorava kokoš na plotu, pokisla, drema.

Bunar je još u dvorištu, al' bez vode.

Prazne nam bačve; ambari bez žita.

Ko da su prošli skakavci! Al' niko ne pita

onaj što nam sve uze, kud on ode ?

Možda iz prikrajka, skriven na nas gleda,

njegova senka i sad nam kuću obuhvata.

Motri na naše prozore, na razvaljena vrata.

U kući svojoj da dišemo, on nam ni sada ne da.

 

 

Matija Bećković  

PRIČA O SVETOM SAVI

Kada je Sveti sava išao po zemlji,

Još pre svog rodjenja,

Dok se zvao Rastko,

Kao što ide i sada,

Samo ga ne vidimo,

A možda je to bilo i docnije.

Krenuo je Savinim stopama,

Ka savinom izvoru

Na Savinom vrhu,

Kuda i mi idemo,

Jer drugog puta i nema.

Kada je negde oko Savina dana

Naišao Savinom stranom,

Napali su ga psi,

Kao što i sad napadaju

Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.

Putnik je najpre sastavio tri prsta,

Kako je odredio da se i mi krstimo,

Plašeći ih zakonom

Od koga su još više pobesneli,

A ni do danas nisu uzmaknuli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen,

Ali kamenje beše zamrznuto,

Svezano za zemlju gvozdenim sindžirima,

Jer beše jaka zima,

Kao i ove godine,

Kao uvek oko Savina dana.

Već su raznosili Savina stopala,

Savin kuk i Savin lakat,

Po prodolima i jarugama zemlje

Zbog koje je podeljen svet,

Kada je Sveti otpasao mač usta,

Jedino oružje koje je nosio,

A koje je i nama ostavio,

Govoreći ove reči:

- Neka je prokleta zemlja u kojoj su

Paščad puštena, a kamenje svezano.

 

 

SEMEGNJAVO

Srebrom desnica okovana

(u krljušt obrasla šapa aždaje!

nije to kažete desnica kuge,

desnica gladi,desnica dima!

a šta je)

sredbrom desnica okovana ,

gore na konju, na jabuci sedla,

četvrtinom ovsenog hleba hranjene

obilju nas, kaže, vodi.

Zlatna brda opisuje,

a kola nam prazna,

lonci prazni, torbe prazne,

prazni pod hrastom stolovi.

 

I nije nam više stalo

obilju da nas dovede,

no da nam i ovu

četvrtinu ne prepolovi !

Ljubomir Simović

 

Rastko Zakić

PESNICI BITANGE

Pogorelci, mrtvi, izbeglice,

Pijte sudbu iz krvave česme,

Čujte refren pesnika-bitangi:

Vi ginite-mi pišemo pesme.

Koji od njih zbilja beše žrtva?

Koji od njih oslepe nad jamom?

Radije su podgrevali mržnju

I pesmuljke rimovali kamom.

Njihov uzdah iz junačkih grudi:

Hrabre ode volovskom pečenju !

Čekali su mrtvih milione -

Da pevaju tad o vaskresenju !

Njima živi računicu kvare !

Stid ih jede što je mrtvih malo !

U grobnice koje su kopali

Sad im žao što je malo stalo !

A hteli su Srbe da zadive:

Nebesnici oru vasionu !

Nebesnici pustoš posejali

Da podare sreću nacionu !

Napraviše novo Mrtvo more

Podanici Stradije i Dange,

Mislili su da su ponos rodu -

A samo su pesnici - bitange.

Pravi Srbin plod božanski slavi!

Kada Srbi Srpkinje pooru

I poseju seme za sinove -

Tad ne kolju sina ni zlotvoru.

Podvi rep i šiju lažni pesnik !

Pobegoše ko poslednje strine,

Da se nadje bar jedna bitanga

Za svoj srpski poraz da pogine !

Gde su sada pisci "remek-dela" ?

Gde su sada te pesničke pičke

Što su lili reči u kuršume

I sricali pesme nacističke?!

 

_____________________________________________________________________