Neverovatan događaj u gradu Đenovi, a na moru Ligurskome
U gradu Đenovi
jedne prilike
istovarasmo vino
Pa nam se u nepažnji otkači
jedna flaša
I pade
Prsnu staklo
A vino
Kao da je jedva čekalo
Rasu se očas po sivom kamenu
U taj mah
Kao po komandi
Na ubogu baricu stušti se
Prvo pet
Pa sedam
A onda i svih trideset davno bludećih duša
Onih sve Đenovljana
Koji ni posle smrti
Nikako da se skrase
Beše tu raznog umrlog sveta
Gospode trgovaca
I brodskih kapetana
Sa po par momaka
Pa jedan drvodelja, kažu najbolji
da odelje
Kobilicu
Lučkih radnika kvrgavih
Prstiju
I užara
Lopova nekoliko
Sudskih pristava sa ženama a
bogami
Beše i dece
Starije
I sve to poče namah da
vuče
I srče
Iz one lokvice
vina
I zadovoljno mljacka
Bože – radosti li i žeđi
Pa u toj gužvi i komešanju
Nagazi neko na ostatke flaše
Te pršte staklo, a nama se
učini
Niodčeg
Posle
Kada se napiše
A šta duši treba
Ni koliko za ispod nokta
Raziđoše se
Veselo larmajući
A neki i zapevaše
Za njima polete
Niz ulicu
Par bačenih papirnih salveta
A jednoj Švabici
Koja je videla
A nije znala šta
Ispade sladoled iz ruke
A da nije znala zašto
Poslednji od njih
Gospodin sa štapom i cilindrom
Koji neimaše
gde da žuri
Zastade predamnom
I kaza mi
A da ne reče ništa
Da su Đenovljani
tvrdi na paru
I na sve što im se u ruci
nađe
Pa se zato od njih ne nadaj
Ni daru
Niti časti
Zato ni njima
Za sve ove godine
Niko od njihovih ne otpi za dušu
Niko ne odli
iz čaše na pomen imena im
Zato ih muči večita
žeđ
I zato jedva čekaju priliku
Da nekako nadoknade ono
Što im od Boga
Pripada