Poštovani gospodine Milićeviću,

Sticajem okolnosti došao sam nedavno u posed "Pančevca" od 29. maja u kome sam pročitao izveštaj sa poslednjeg zasedanja opštinske skupštine. Tu se, na jednom mestu, uz Vaše ime, pominje i rečnica za koju sam protumačio da se odnosi baš na mene. Rešenica glasi : "Nakon zamerki Slavka Milićevića (SPS) na pisanje "onog što živi u inostranstvu, a piše nevaspitane i neukusne tekstove " reagovao je ... itd". Uvažavajući Vaše pravo na sopstveno uverenje te sud o pisanju "onog što živi u inostranstvu" moram, pre svega, da izrazim žaljenje što nismo u prilici da neposredno popričamo o Vašim zamerkama što bi mi, sasvim sigurno, pomoglo u daljem radu. Ovako, ostaje mi samo ovo pismo, u kojem bih izložio nekoliko svojih stavova, a ukoliko ste raspoložen da prepisku nastavimo, to bi mi činilo ne malo zadovoljstvo.

Samo Vašeg potpunijeg informisanja radi, moram da Vas obavestim kako pisanje iz inostranstva na domaće političke teme nije redak slučaj, kako u istoriji srpske, tako i istoriji evropske štampe. Tako je svojevremeno radio čitav niz poznatih novinara ali i intelektualaca i političkih radnika čija se imena Vama lično ili mogu učiniti poznatima ili ne moraju značiti ništa posebno. Kurioziteta radi, kao jedan od od najinteresantnijih primera, naveo bih Vam slučaj italijanskog novinara, publiciste te žestokog antifašiaste Đuzepea Precolinija (1882-1982) koji je gotovo čitav svoj stogodišnji život presedeo u dobrovoljnom izgnanstvu u Švajcarskoj i odande pisao veoma oštre komentare kojima je šibao po aktuelnim italijanskim režimima.

Nekoliko zanimljivih i korisnih informacija o ulozi i mogućim zloupotrebama medija mogli ste pronaći i u reagovanjima Zorana Sprema i Milana Mirkovića na Vaše istupanje kao i na pledoaje mog druga Sime Gregovića, pa se daljim "teoretisanjem" ne bih bavio.

Ukoliko se pak Vaša primedba odnosi na geografsku udaljenost "onog što živi u inostranstvu" mogu samo da napomenem da nije bitno odakle ko piše već je bitnije šta i kako piše.

Ali, pre nego pređem na razmatranje "kvalitativnog" diskursa Vaše primedbe osvrnuo bih se još jednom na moguće značenje pojma "inostranstvo". Ukoliko pod ovim podrazumevate nekakvu blagodet iz koje "onaj što živi..." "pljucka na sirotinju" deleći lekcije o tome kako treba da se ponašaju i šta da radi upravljači njegove domovine, onda ste se tu malo prevarili. "Onaj što živi u inostranstvu " živi u stvari u tuđini i na njegovu veliku muku, nakon 40 godina življenja u Srbiji, i dalje je čvrsto vezan za tu zemlju. Inostranstvo za njega nije nekakav Edemski vrt u kome strana, i uz to konvertibilna, valuta visi po granama uličnih drvoreda, nego jedno tuđinsko okruženje u kome je, silom nesrećnih prilika, morao da život počne od nule. Taj dakle "koji živi u inostranstvu", ne imajući druge otadžbine, ima isto pravo na Srbiju koliko i Vi, pa samim tim i pravo da kritički razmatra domete aktuelnih srpskih vlasti, tim pre što mu je nakaradna politika istih tih vlasti iz temelja preokrenula život u sasvim neočekivanom pravcu . Ja se, naravno, nadam da Vi, za razliku od većine Vaših političkih istomišljenika, upevate da razlikujete režim od otadžbine pa znate da biti protiv aktuelne vlasti ne znači istovremeno biti i protiv zemlje i naroda kojima ona upravlja, odnosno, u našem slučaju - gospodari. Ukoliko niste u stanju da razlikujete ove osnovne pojmove onda će, osećam, naša rasprava biti znatno otežana. Naime, veoma je teško racionalno raspravljati o tezama izraženim u političkoj filozofiji stranke kojoj pripadate po kojima svi oni koji ne misle i ne čine ono što i vi, ne samo da ne pripadaju vama, nego gube pravo da pripadaju i svome narodu i svojoj zemlji. Na krilatici "ko nije s nama, taj je protiv nas" rastao je svaki totalitarizam počev od verskih klanja pa do savremenih diktatorskih sistema svih boja. A kod autoritarista i totalitarista ne prolazi ni jedan drugi argument osim argumenta sile i batine. Nažalost.

Ali da se pozabavimo sada Vašom osnovnom primedbom koja se odnosi na kvalitet mojih tekstova. Pošto, nažalost, nemam kod sebe stenogram Vašeg izlaganja moju raspravu ću morati da ograničim samo na kvalifikativ da su oni nevaspitani i neukusni.

Odmah ću se složiti sa Vama da moji tekstovi zaista jesu malo jetkiji u izrazu, a da moja leksika često izlazi iz onih okvira koji važe za građanski odgojen svet. Ali, i sami ćete priznati da je i predmet mog pisanja, odnosno da su političke prilike u zemlji Srbiji takve, da se "pristojnim"i "uglađenmim jezikom nikako opisati ne mogu. Otkako je Socijalistička partija Srbije došla na vlast, naša zajednička otadžbina tone sve dublje u svakom pogledu: ekonomskom, političkom, kulturnom, moralnom, tako da je doveden u pitanje čak i fizički opstanak njenih građana. Od zemlje Srbije Vaša je partija, tokom proteklih osam godna, napravila pravi indijanski rezervat u kome održanje golog života predstavlja osnovnu prokupaciju najvećeg dela stanovništva. Vaša stranka, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, promovisala je laž kao osnovnu vrlinu, otimačinu i grabež kao jedini način prihodovanja, a ulizištvo i snishodljivost kao osnovni preduslov svake društvene promocije. Svi oni koji nisu mogli ili nisu hteli da se uhvate u to sramno kolo bili su osuđeni da žive od danas do sutra bez ikakve pravne i svake druge sigurnosti. Isuviše je mnogo primera iz svakodnevnog života koji dokazuju da je Srbija već odavno pretvorena u privatno vlasništvo jedne porodice i nekoliko njenih najbližih saradnika, da bih ja sada sve nabrojao te Vama, koji tamo živite, i sve to vidite, dokazivao ono što je očigledno. Nema ni jedne društvene institucije koja nije zagađena primitivizmom i korupcijom. Nema ni jedne tekovine višedecenijske borbe za uspostavljanje elementarnih demokratskih odnosa koja nije ili gurnuta u blato, ili srozana na puku floskulu iz Gazdaricinog dnevnika. I vi, članovi ove nesrećne političke sekte , lišeni ste elementarnog prava da odlučujete o bilo čemu. Vi ste samo pretorijanska garda, glasačka mašina, higijenska pomagala korištena isključivo stoga da bi zadnjice vladajuće familije ostale gospodski čiste i namirisane. Da li od Vas lično, kao člana SPS-a, bilo šta zavisi, da li Vi imate bilo kakvog prava osim da se slažete i aminujete stavove donete na Dedinju?? To što ste se Vi navodno izdigli na nekakav rukovodeći položaj ne znači praktično ništa, kao što ne znači ni onima iz prvog gazdinog ešalona. Već sutra mogu biti zamenjeni, uklonjeni, skrajnuti. Vi stoga niste članovi stranke već samo čunjevi u jednoj surovoj igri u kojoj je ulog čitav njegov narod i njegova sudbina.

Ja mogu da razumem da su se neki ljudi mogli zaneti Miloševićevom slatkorečivošću iz prvih godina njegovog uspona. Ali ta slatkorečivost je proizvela i dalje proizvodi hiljade i hiljade nadgrobnih spomenika, ta slatkorečivost je izazvala i izaziva strahovita materijalna razaranja, nezabeleženo još ekonomsko nazadovanje, a ta njegova "mudra politika" koštaće Srbiju ni manje ni više nego njene sopstvene budućnosti.

Ukoliko Vi sve ovo što rekoh i ono što ne rekoh ne vidite, onda se moram sa užasom zapitati vidite li Vi uopšte ili pak, kao ona slepa gomila iz Domanovićevog "Vođe", batrgate za ćoravim i mahnitim predvodnikom. A ako Vam je sve ovo poznato i očigledno, a Vi smatrate da je to dobro i časno, onda se moram zapitati , oprostite na izrazu, da li ste uopšte normalni? A ako smatrate da je Vaše lično povlađivanje svoj ovoj propasti vredno nekakve male socijalne promocije koju ste postigli onda ne mogu a da se ne zapitam: imate li Vi uopšte morala i elementarne časti da pristajete i podupirete politiku koja Vaš sopstveni narod gura u opštu kataklizmu?? Otkako je otpočelo ovo užasno mahnitanje po zemlji Srbiji, otkako su se dojučerašnji samoupravljači i delegati pretvorili u nacionalističke krvoloke ili gluvoneme aminaše svakolikog divljanja po nekadašnjoj nam zemlji, čudim se i ne mogu da se načudim količini i snazi ljudskog egoizma koji Vas i Vama slične sprečava da glasno i jasno kažete: dosta, ovo nikuda ne vodi, ovako se nikuda ne može stići. Čudim se i bivam zapanjen tom satanskom moći ljudske bede da zatvorenih očiju, ušiju i usta, prelazi preko patnji i stradanja svojih bližnjih samo da bi ostvarila neku svoju sitnu privilegiju ili mizerni ćar. Stoga su moji "nevaspitani i neukusni" tekstovi samo pohvala te vaše moći, te snage destrukcije i veličine rušilaštva. I zato , pošto se bave satanskom stranom Čoveka, ti moji tekstovi za osetljivije želuce, kao što je na primer Vaš, nekada mogu biti prejaki i sirovi. Ne sporim.

Možda ćete lakše razumeti ovaj odnos ukoliko pođete od pretpostavke da su moji tekstovi samo slika naše stvarnosti. Ružne, opake i čemerne stvarnosti, pa su samim tim i sami ružni, opaki i čemerni. Pošto ste vaš vođa i vi jedini kreatori ovakve stvarnosti oni su vaša slika i prilika, i vaša ruga i poruga. Neko, dragi gospodine Slavko, mora reći caru da je go. U suprotnom svi ćemo poludeti i tako ludi i dalje, poput vaših partijskih pajtaša, ludinjati od danas do sutra, od laži do iluzije, od obmane do prevare.

Ukoliko se ne slažete sa mnom, sačekajte još samo koji mesec ili godinu, pa ćete videti. Raspašće se ovo ruglo, srušiće se kao kula od karata. Vi i vama slični ćete odmah promeniti biografije, kao što ste i do sada menjali političke boje: od samoupravljača preko ultra - nacionalista i neofašista do staljinista Čaušeskuovskog lika. Uvek pokorni, ponizni i čankolizni pred silom i Vlašću. Rodoljubi koji sahranjuju sopstveni narod, levičari u koaliciji sa najcrnjim desničarima, traseri svetle budućnosti za kojima ostaju gomile leševa i ruševina. Istorija će vas obeležiti kao najveće rušitelje i unesrećitelje Srbije i Balkana, ali vam to neće smetati da se i dalje lažno predstavljate i pravite kako toga uopšte nije bilo, kao što nije bilo ni rata, ni inflacije, ni jezda ni dafina, ni pljačke, ni otimačine, ni ničega. Nego nam se samo pričinilo, samo prisnilo, dok je stvarnost i istina ono što zabludelim vidiotima svake večeri servira TV dnevnik, pravo i nepatvoreno čedo vašeg morala i vaše istine. Zato, neko ili nešto mora da ostane i svedoči o ovom smradnom vremenu, dragi gospodine Slavko, sviđalo se to Vama ili ne. Kao ona svirala koja je objavila da car ima kozje uši. Eto, tome služi list "Pančevac" te moji "nevaspitani i neukusni tekstovi". I to je smisao ovog i ovakvog pisanja čak i u vremenima kada se čini da su sejači i raspirivači ludila i bešnji i žešći nego ikad. A i sami znate: ničija nije do zore gorela.

Veoma se nadam da sam uspeo da Vas navedem da o svemu ovome još jednom promislite, uz napomenu da moji tekstovi i moje pisanje nisu najbitniji za suštinu Vašeg i mog spora. Ni ja sam nisam tu mnogo bitan, tako da moju osobu možete potpuno zanemariti, kao da sam umro, kao da me nema. Ali ono što postoji i što je u ovom slučaju najbitnije je kob ovog naroda i građana Srbije koji su u jednom ključnom istorijskom trenutku napravili istorijsku grešku i pošli vašom stazom bez povratka, stazom koju im je krupnim rečima i širokom gestom zacrtao vaš vođa i predvodnik. Vi lično, iako siguran sam, fino odgojen i vaspitan čovek, kao član Stranke, bili ste jedan od trasera ovog hoda ka provaliji. Bili i još ste.

Izvinite na jakom poređenju, ali imam potrebu da Vam ispričam i jednu kratku priču. Baš danas u "Pravoslavlju" pročitah o odluci Svetog arhijerejskog sabora da proglasi nove velikomučenike Srpske pravoslavne crkve. Među njima se nalazi i Mučenik Vukašin. To je onaj starac koji je, čekajući da ga ustaše zakolju i gurnu u jednu od onih bezbrojnih jama, odbio da vikne "Živeo poglavnik Ante Pavelić". Pobesneli koljač mu je na to odsekao obadva uha. Starac je stoički izdržao bol i tiho rekao: "Samo ti, dijete, radi svoj posao". Koljač mu je potom, sav mahnit od besa, otsekao i nos. Starac je ponovio istu rečenicu, nakon koje mu je ustaša prerezao grlo. Strašna, užasna, priča koja svedoči o snazi stračevog ubeđenja ali, isto tako, i o veličini koljačeve duše. Priča kaže da je ustaša nakon toga poludeo. Bio je ipak čovek, jer samo ljudi mogu da polude. Zverima tako nešto nikada ne bi pošlo za rukom.

Pozdravljam Vas .