Ronco all' Adige 17.10.95.

Draga Olga,

Listajuci nedavno fajlove svog dnevnika naisao sam i na Vase ime kao i na opis nasih nekoliko susreta. Posto s vremena na vreme patim od akutnih napada nostalgije osetio sam neodoljivu potrebu da Vam se javim ovim pismom i pokusam da zapocnem prepisku sa Vama.

Moj status u ovoj drzavi se i izmenio i nije. Ono sto je dobro je to da smo sada svi na okupu, decko je poceo da pohadja ovdasnju osnovnu skolu, a i "ostanili" smo se i "okolili". Ovo drugo, odnosno imati auto, ovde nije neki narociti problem, dok je za stan nesto cupavije. Košta. Na svu srecu ima dobrih ljudi, tako da smo jedan veoma konforan stan dobili za dzabe (bez placanja kirije) sve do maja sledece godine. Do tada, vec cemo se nekako snaci. Ja sam se tek ovde uverio u snagu i istinitost devize da "ko trazi, taj i nadje", odnosno da se prave stvari mogu dostici samo uprnoscu, strpljenjem i radom.

Radim jos uvek kao fabricki radnik, ali sam tu malo avanzovao. Napredovao bih i vise da bolje znam jezik. Ovako, moram jos da cekam, iako sa jezikom ne stojim lose. Istina, bilo bi mnogo bolje da se ima vise vremena za ucenje. Radim po smenama, cesto moram da spavam i preko dana jer sam hronicno umoran, tu je i momak kome mora da se pomaze oko skolskih lekcija jer je i on krenuo od nule, a ponekad mi se, iskren da budem, sve ovo zgadi pa ne bih ni slovo prozborio na italijanskom, To me drzi nekoliko dana, pa pusti. U svakom slucaju, snalazim se, ali mi za kvalitetno pisanje na italijanskom nedostaje jos mnogo, mnogo toga. Jedne prilike naidjem u kiosku na ovdasnju novinu pod pretencioznim nazivom "Istorija": Rec je o mesecniku veoma luksuzno opremljenom sa obiljem zanimljivosti iz novije italijanske i svetske istorije, ali ipak pisan na nesto popularniji nacin. Paznju mi privuce tekst o genezi ideje o "velikoj Srbiji" na nasim prostorima. Boze mili, koliko je tu gluposti natrukovano, kao da su preneli domaci zadatak neke gimnazistkinje iz drugog razreda kojoj nedostaje nekoliko stranica u udzbeniku, a ona jadna, toga nije svesna. Zaletim se da otpisem uredniku, ali odmah shvatim da to, ne samo da nece biti lako, vec skoro i nemoguce. Moj italijanski je jos daleko od mog nacina misljenja i izrazavanja. Stoga sam morao da odustanem. Tek sada vidim kako je nasim silnim polupismenjacima. Oni moraju da uloze natprosecnu energiju kako bi nekog ubedili da je njihova polupismenost, ustvari, pirodno stanje duha.

U slobodno vreme, porodicno trosimo pare po supermarketima, zevamo okolo, sedimo po lepim mestima i obilazimo prelepe gradove (Padova, Mantova, Vicenca, Trevizo ,Venecija /nekoliko puta/) , isli smo i do mora, a jezero Garda nam je na dohvat ruke. Mnogo je ovde i manjih mesta koja plene svojom lepotom, a nama je gust da se po lepom vremenu vucemo po tim tihim prastarim ulicama i na trgovima sedimo pod suncobranima kafanskih basti. Taj gust, ta uronjenost u jednu staru kulturu, meni do sada poznatu jedino iz knjiga, taj kontakt sa, nama (ipak) tako tudjim mentalitetom, mi je jedina nagrada za sve sto prezivljavam kao covek koji je u cetrdesetoj godini promenio sve: drzavu, jezik, zanimanje, socijalni status... sada bi trebalo da na red dodje moja kuknjava nad onim sto se kod nas desava, ali je s gustom izostavljam. Sta je bilo, videli smo, sta ce biti znamo. Mi se ovde porodicno trudimo da na proslost ne mislimo monogo, ali nam ni buducnost nije bas pred ocima. Zivimo od danas do sutra, pa mi se ponekad, kad se bacim u misli zivot cini kao nekakav komad novinskog papira koji se zakacio na strkljav, trulezan, plot. Vijori, leprsa, ali stoji u mestu. Naravno, ta prividna nezainteresovanost se za cas razbije nekakvim prizorom sa televizije ili skrsi o slucajnu asocijaciju izazvanu secanjem na neko drago ime, dogadjaj ili cak poznati miris. Posebno sam ovih dana osetljiv na suvo lisce topola. Mirisu kao kod kuce.

Ako mi je dopusteno da malo izvoljevam, molio bih Vas da mi posaljete "Republiku" sa Vasim tekstom o kosovskom mitu, jer ja se ovde amaterski bavim "sirenjem istine" o nekim avetima i maglama balkanskih prostora, pa bih da kompletiram literaturu. Takodje bih Vas molio da se raspitate za adresu "Open university" iz Londona gde radi prof. dr Miroslav Simic, koji je nedavno podneo zahtev za "ispis" iz Akademije. Jako bh voleo da mu pisem i posaljem izraze svog postovanja. Ukoliko za sve ovo nemate vremena, niti mogucnosti, potpuno cu Vas razumeti. Meni je je pisanje pisama neka vrsta autoterapije, a Vama samo dodatna obaveza.

Najsrdacnije Vas pozdravljam.