Dragi Stevane,

Ugrabih priliku da ti napišem ovo lično i intimno pisamce potaknut tvojim tekstom u "Pančevcu" od 15. januara, a pod naslovom "Srbija u opancima". Tekst je kao što rekoh intimnog karaktera pa Ti ne preporučujem da ga pokazuješ budalama.Neka ovo ostane samo razgovor izmedju nas dvojice.

U analizi tvog teksta pošao sam od dve sasvim odvojene premise . Prva je : Stevan Mandić ne zna o čemu govori pa stoga izvlači pogrešne zaključke i druga : Stevan Mandić odlično zna o čemu je reč pa svoje spoznaje koristi radi postizanja kratkoročnih i uz to nečasnih ciljeva. Idemo redom.

Ukoliko se odlučimo da je prva premisa ona prava, mogu ti ukazati na nekoliko Tvojih omaški, grešaka i zabluda, inače svojstvenih plitkoj pameti koju ja veoma teško i uz veliku muku vezujem za Tvoju ličnost. Polemišući sa idejom da u "Novom Pančevcu" objavim tekst iz "Le Monda" ti odlično citiraš naše objašnjenje u kome se kaže šta mi je stvarna namera: "da pokažemo da se u evropskoj, naročito francuskoj štampi ne satanizuje srpski narod, već da je meta napada uglavnom nerazumna politika srpskog rukovodstva". Nedugo zatim Ti tvrdiš da je preneti tekst neaktuelan jer je "i Panić zaboravio" i "Milošević ubedljivo pobedio". Tačno je da je sadržaj prenetog teksta bajat, ali on nije ni prenet da bi obavestio ovdašnje čitateljstvo o ishodu izbora već da bi pokazao kako Francuzi o nama pišu, kao što si i sam na početku abzaca konstatovao.

I dok sam ovaj previd opravdao tvojom hitnjom da ni iz čega konstruišeš poručenu tezu, ostao sam zaprepašćen tvojim razmišljanjima o srpskom opanku. Zaista Stevane, šta je za Tebe srpski opanak? ( Napominjem da si pridev sam dopisao, jer autorica teksta ne govori o "srpskim opancima", već o "opanačkoj Srbiji", a to su, priznaćeš, dve sasvim različite kategorije kako u svom značenjskom tako i u prenosnom smislu). Mada tvoj odnos prema ovoj temi zaista provocira na sprdnju i komedijašenje, sačuvaću neophodnu ozbiljnost i poći od pretpostavke da Ti nisi mislio na vrstu ručno pravljene obuće od kože, već si se sa strahopoštovanjem odredio prema opanku kao simbolu narodnog duha i vekovne borbe protiv stranog zavojevača. To je plemenito sa Tvoje strane, ali moram da te obavestim da sintagma "opanačka Srbija" ima sasvim drugo značenje koje je odranije poznato u srpskoj publicistici, a tiče se nazadnjaštva, zaostalosti, primitivizma, praznoverice,neobaveštenosti, tuposti i gluposti. Ja se iskreno nadam da Ti, razmišljajući o srpskom narodu, jer je to veoma popularno u poslednje vreme, pristaješ na činjenicu da i u ovom etnosu, kome obojica pripadamo, ima nazadnih, glupih, nerazumnih, zaostalih i primitivnih ljudi. Vidiš, takve grupe i slojevi mogu da se označe kao "opanačka Srbija". Dakle,misli se na deo populacije, na onaj deo Srbije koji jeste "opanački", a ne kaže se kao što si ti u rodoljubnom zanosu pomislio da je SVA Srbija "opanačka". Da je tako, Ti ne bi imao kome da adresiraš Tvoje patriotski nadahnute tekstove, jer bismo svi bili opanački jedinstveni u muku i tupoći.

Kruna (ili možda i kraj svega) sadržan je u tvom jecaju iskazanom u rečenici:"Takav prezir prema srpskom opanku, zaista teško može da udje u list koji se štampa ćirilicom, ali je ušao na nečiju sramotu." Ovim si me opet doveo u nedoumicu da li si mislio na opanak kao deo narodne nošnje, ili pak na srpskog seljaka. Ako si mislio na opanak kao obuću, ne vidim ni jedan razlog zašto se odnos prema njemu ne bi izražavao u pisanoj formi i to ćirilicom, a ako si mislio na seljake, ne znam odakle ti ta misao. Seljake bar, u ovom tekstu niko nije spominjao. Ova rečenica otkriva još jednu dimenziju tvog aktuelnog opredeljivanja. Imam utisak da Ti ćirilicu doživljavaš krajnje emotivno i sa strašću koja je, po svojoj snazi, ravna najdubljim ljubavnim zanosima. Ti ne dozvoljavaš da ružna misao (ako se složimo da je naša misao uopšte bila ružna) prlja te svete znake, kao da je reč o tajnom okultnom pismu, a ne o svakodnevnom obliku pisanog izražavanja. Ja mogu da te razumem jer je i ovo trenutna moda. Ali Ti onda moraš ostati dosledan u očuvanju čistote ćiriličnog kulta, pa ne možeš u istom ovom tekstu Genšerovo ime pisati ćirilicom.Ja bih se čak i prilikom obraćanja takvim nečasnim osobama koje ne uvažavaju opanke uzdržao od upotrebe ovih svetih znakova. Znači - o izdajnicima latinicom, a o "svojim nacionalnim korenima" -samo ćirilicom.

Treća primedba, u okviru prve premise odnosi se na veoma ustaljen manir medju polemičarima tvog tipa da, svaku zamerku upućenu nekoj od aktuelnih budala, pretvaraju u zamerku ili čak prepoznaju mržnju usmerenu protiv srpskog naroda. To znači, da ako neko kritički razmatra poeziju g.Radovana Karadžića, onda Ti u svom odgovoru treba da braniš tu poeziju, a ne da uzimaš u zaštitu srpski narod. U tome leži nesporazum izmedju Tvog i mog shvatanja novinarstva u trenucima sveopšte nacionalne kataklizme. Kada bi Ti u svojoj pameti uspeo da razlučiš srpske bitange, lopove, razbojnike i mafijaše (čega ima i medju svim drugim nacijama) od ostatka naroda, a naroičito od nacionalnog bića, istog trena bi ti se TV dnevnik televizije Srbije nepovratno smučio. Do tada, iako sa dva oka u glavi, osudjen si na beskrajno batrganje po tmini najlicemernijih laži i podvala koje je zabeležila istorija javnog komuniciranja. Samo zbog toga ti čak i ne pokušavaš da se zapitaš odakle u ovoj zemlji toliko izdajnika, kada ih sve doskora nije bilo, i otkud da Tvoj drug i poštovalac Živoslav Miloradović, koga znaš već toliko godina, predje na tu stranu.

Premisa druga: Steva sve ovo zna, ali hoće da se ogrebe za nešto čemu se nada.

Priznajem, dragi Stevane, da mi promišljanje ove teze manje prija od rasprave o onoj prvoj. Spadam u onu kategoriju ljudi koji naivno veruju da je čovek nekvarljiva roba i da je djubretu mesto isključivo na gradskoj deponiji. Stoga me je veoma teško ubediti u Tvoju zlomisao, ali me sled nekih dogadjaja koje sam pokušao da pratim u bližoj prošlosti veoma obespokojava. Mi smo retko jedan o drugom pisali po novinama. Doduše u proseku: Ti o meni nekoliko puta, a ja o tebi nikad. Prvi put si se oglasio u povodu mog teksta o poseti tadašnjeg druga Šipovca našoj varoši. Moj komentar je izazvao buru nezadovoljstva u firmi u kojoj si radio, pa sam Te donekle i razumeo. Morao si. Onda je nastupila duga pauza tokom koje su vladajući ideološki aršini okrenuti na glavu, pa su komunisti postali neonacionalisti, a u opštem raspadu sistema, nastupajuća beda je kamuflirana odbranom nacionalnih interesa. Nastupila je i nova serija balkanskih ratova, mnogi su se šokirali a neki , kao što je uobičajeno, rešili da se prilagode. Novine koje si ti uredjivao tada su otvorile stranice jednom netolerantnom političkom mišljenju, što si Ti pravdao ekonomskim interesima lista, ali se ne može reći da Ti ta iznenadna halabuka ratnih zurli i talambasa nije prijala. Nisi mogao da se uzdržiš nego si, zaštićen pričom o profesionalnoj neutralnosti, dopustio da se u tvojim novinama izriču osude koje se u ovoj zemlji nisu mogle pročitati već dobar niz godina. Nakon fašističkog divljanja na jednom mitingu u gradu gde je bukvalno tražena moja glava, elegantno si oprao ruke jednom beleškom u kojoj si , otprilike tvrdio da rana od reči i metka podjednako boli, ili nešto tome slično. Par meseci kasnije u vreme naše borbe za samostalnost glasila, miran i dostojanstven pod plaštom nacionalnih interesa i njihove odbrane, lagano si se posprdnuo sa našim štrajkom nazivaju ći ga pomodnim trendom ili nekom vrstom cirkusa rezervisanog za dokonjake i mlakonje.

I Ti i tvoji saradnici u to vreme nikako niste mogli da proniknete u zavrzlame slučaja "Pančevac" i Radio Pančevo, tako da ste jedino vi ostali neopredeljeni, i naivno začudjeni sve ne shvatajući o čemu se radi. Otrežnjenje je ubrzo nastupilo: sledi serija tekstova kojim se na najvulgarniji način napada moj i tvoj kolega Milan Mirković. Ove tekstove nepoznati manijaci posle mesecima fotokopiraju i šalju na nebrojene adrese u gradu. Ne mogu da poverujem da nisi znao da te tekstove NIJE pisao fotoreporter Jano Matuh, a naslov "Krekećite, krekećite, Mirkoviću" spada u krunu tvojih uredjivačkih napora u "Nedeljnim pančevačkim novinama". Ne mogu da se ne nasmejem kada se setim jednog tvog hvalospeva dragom Eduardu Limonovu. Homoseksualac, perverznjak i ovejana belosvetska protuva se izmedju dva pijanstva setio i braće Srba, a ti se oduševio kao mladjahna šiparica. Da si samo privirio u "Edičku" , znao bi koliko je sati. Ali, muka je sa knjigama , moj brate. Treba to čitati.

Posle svih ovih napora i nadstranačkih nastojanja da se u politička zbivanja u gradu unese zrno razuma čemu si Ti najviše doprinosio svojim nitsmrdinitmiriše komentarima, vaša i Tvoja principijelnost i profesionalizam bivaju nagradjeni: u roku od 24 sata vi ste preuzeli u "Pančevac" još uvek ne shvatajući o čemu je reč. Tvoje lice odiše srdačnošću i razumevanjem za teškoće koje su nastale za neke kolege iz bratske redakcije. Zoran Spremo je dobio otkaz, Miloradović je dobio otkaz, Srbijanka je otisla sama ne zeleci da se pokori grdjima. Koliko otkaza ? Dva plus jedan.Koliko je vas došlo iz Staklare? Tri. Sram ga bilo, ko zlo pomisli. Ja se i ne usudjujem, moj Stevane. Kuda bi li me to odvelo. Neću mnogo da ti popujem, ali ti kao čovek u godinama odlično znaš: niti ima sna u tudjem krevetu, niti koraka u tudjim cipelama (ili opancima). Na tudje ste došli i na tudjem ćete i ostati pa makar i sto godina sedeli tu gde ste. Ili, kako bi naš narod rekao: Oteto-prokleto.

E, a sada je ustanovljeno da je prošlo dosta vremena a da se nisi oglasio. Gazde treba poljubiti u ruku i ti se hvataš pera. Radja se tekst "Srbija u opancima". Mirno i dostojanstveno naslov se smešta uz intervju g. magistra Batala. I jedan i drugi slični u grafici i porukama. Ostaje samo jedna mala zebnja: da li će g. Batalo, pročitavši svoj intervju baciti oko i na Tvoj tekst Stevane? Da li će od silnih poslova uspeti da ga pročita? Bila bi šteta da ga propusti . Tekst je i napisan samo zbog njega. Samo on i nekolicina prosvetljenih iz njegove okoline umeju da rastumače tvoje šifre. Ne zna običan čitalac da uhvati o kome je tu reč. Znaju samo ono što su ih drugi već pre Tebe naučili. Da su Srbi-Srbi, a da su izdajnici-izdajnici. Ali ni to ih više ne zanima. Ne zna Tvoja publika, Stevane, da čita izmedju redova. Takvi više ne kupuju "Pančevac". Zalud Ti trud i muka.

Nadam se da Ti ovako opširno pismo neće teško pasti. Znaš i sam: kada ti je muka, najbolje je gurnuti prst u usta i povratiti. Ukoliko imaš sličnih potreba, stojim Ti na raspolaganju. Samo nemoj to da radiš po novinama. Rukopisi ne gore, rekao je Bulgakov.

U Pančevu 18. januara 93.u tri sata ujutru.