Skupština Opštine Pančevo

Predsedniku

g. Srdjanu Mikoviću

Poštovani g. Mikoviću

Upravo saznavši da ste, voljom većine odbornika Skupštine Opštine, izabrani za gradonačelnika naše Varoši, hitam da Vam na tome čestitam i poželim Vam snage i odlučnosti na ovoj časnoj dužnosti. 

Razlog mom zadovoljstvu nije samo Vaš lični uspeh nego i osećaj da je on posledica i naznaka jednog novog vremena u kojom će naš narod, naši gradjani, imati šanse da se izvuku iz blata i kala u koji su tako bezočno gurnuti pretrpevši pri tome takve štete od kojih se neke još uvek mogu smatrati nenadoknadivima.

To što se nakon meseci gradjanskog i ljudskog bunta dogodilo u našoj zemlji nije samo obična smena vlasti u kojoj jedna politička garnitura smenjuje drugu. Pobedom na lokalnim izborima u Srbiji, udružena opozicija je dobila šansu da konačno i neopozivo slomi tiraniju koja je tako surovo vladala našim životima tokom proteklih nekoliko godina. Pred Vama su zato veliki i teški poslovi, poslovi koji zahtevaju Vaš pun angažman i Vašu veru u budućnost ove zemlje i njenih gradjana.

U svim tim nastojanjima, biću na Vašoj strani.

                                           * * *

Dragi Srdjane,

Iako se ne smatram posebno ovlaštenim da ti dajem savete, budući uveren da ćeš se i bez njih nekako snaći, upućujem ti ovo nekoliko predloga, pa ti vidi šta ćeš sa njima.

1. Budi, pre svega i iznad svega Gospodin u pravom smislu te reči. Jer, toliko se prostakluka nakupilo, toliko prostote razlilo, da će svaka lepa reč, džentlmenski gest te uljudno vladanje biti od opšte koristi.

2. Kada govoriš, govori kratko. Jer, bolje je nešto preskočiti i nedoreći, nego gomilom suvišnih reči zatrpati osnovnu misao.

3. Kada ne znaš - pitaj, ako ne stigneš, oćuti. Jer, prekoviše je onih koji su svojom nadutošću krili siromaštvo duha i prazninu duše. Ćutanje u pravom trenutku jače je od svake reči.

4. Ne zaziri od budala - smej im se. Jer, smeh je zdrava stvar, a nema većeg ukora ni za jednog prostaka nego mu se u lice nasmejati. Učtivo ćutanje u sukobu sa prostaklukom ne pomaže. Djavolska je to sorta.

5. Ne ponesi se za vlašću. Jer, nije uzalud rečeno da svaka vlast kvari. Zato za savetnike uzimaj samo one koji te kritikuju.

6. Čuvaj se laskavaca. Jer, laskavci su gmizavci, a gmizavci su i zmije.

7. Proveri da li si obnovio članstvo u Biblioteci. Jer, isuviše je bilo onih koji su zaboravili da se upišu pa su čitali isključivo TV dnevnik.

I ne zaboravi:

Još uvek smo na dnu bunara iz koga se vidi samo komad neba, samo zera sunca. Tek kada izadjemo, kada udahnemo punim plućima, kada se, prvo najedemo, pa uljudimo, kada se upišemo medju narode, moći ćemo da raspravljamo, da se svadjamo, da diskutujemo, da se preterujemo i naterujemo, da budemo sujetni i uskogrudi pa čak i da pomislimo da svega ovoga bez nas lično ne bi ni bilo. Sve do tada naše je da se po svaku cenu  čupamo na površinu: kolenima i laktovima, noktima i zubima... da trpimo i ćutke podnosimo i uvredu i izdaju i zlu nakanu. Ništa od toga ne može biti gore nego ostati na dnu, u memli i paučini u mraku i beznadju.

Dole opstanka nema.

Dole smo videli kako je.

Zato, glavu gore.

Iznad tebe je nebo.

Tvoj

Živoslav Miloradović

                                                * * *

Skupština Opštine Pančevo

Predsedniku skupštine

g. Srdjanu Mikoviću

Dragi Srdjane,

Od vremena mog dolaska u ovu zemlju u avgustu 1994. godine pa do danas otposlao sam ravno 110 pisama. Osnovna tema ovih tekstova bili smo ja, mi i vi, tema koja me je za svo ovo vreme, silom prilika, veoma zaokupljala. Sada bih u nekoliko redova trebalo da sve to sažmem i obrazložim svoje dalje namere koje se tiču mog boravka ovde, mada si odgovor i sam mogao naslutiti iz našeg poslednjeg i, nažalost, prvog telefonskog razgovora tokom proteklih nekoliko godina.

Da bih te poštedeo eventualne muke daljeg čitanja ovog pisma, ukoliko za to ne imadneš vremena, odmah ću ti saopštiti da je moj odgovor i da i ne. Znam da njime nećeš biti zadovoljan, ali je opštepoznato da se u zemlji Serbiji o zadovoljstvu može govoriti samo u relativnim kategorijama. I sam sam, tokom boravka ovde naučio da relativnost i privremenost mnogih pojava u svom životu prihvatam kao neminovnost i cenu koja se mora platiti. Meni je to "i da i ne" postalo deo svakodnevnice omedjene i uslovljene ponajmanje mojom voljom.

Moram priznati da me je malo iznenadila tvoja zamisao da ja odavde mogu otići u roku od par nedelja kao da se nalazim na nekoj vrsti letovanja tokom koga se pansion može otkazati kad je kome drago. Doduše, ja sam ovde apsolvirao i taj način života kada su mi torbe uvek bile poluraspakovane, a ja spreman da se u roku od par sati zaputim u Pančevo, Lion, Frankfurt, Solun, Svilajnac ili Čikago, odnosno u bilo koje drugo mesto na svetu gde bi postojale ikakve garancije za iole pristojan život. Kako je vreme prolazilo, a mi se sve više privikavali na život ovde, broj varijanti se smanjivao i sveo na dihotomiju koja je postala obavezna tema svih mojih noćnih mora: ostati ili se vratiti. Ja sam samo izuzetnom snagom volje uspevao da to pitanje, koje me je iznurivalo svojom jalovom nesvrhovitošću potisnem u drugi plan te da, s vremena na vreme, ne mislim o njemu, ali nikako ne i da donesem konačnu odluku, čak i onda kada sam je lično, sam od sebe zahtevao. Sada živimo u takvim okolnostima da bi pojedini ljudi iz naše okoline, ljudi, inače tvrdi, nepoverljivi i zatvoreni bili veoma ožalošćeni kada nas ne bi mogli i dalje vidjati. Šta to znači, te koliko je i šta je trebalo uložiti u uspostavljanje takvih odnosa sa domaćim življem, ne bih ti sada objašnjavao. Potrajalo bi, a sa stanovišta teme ovog dopisa to i ne spada medju najbitnije detalje.

Iako, mereno ovdašnjim aršinima, živimo jedan preskroman život lišavajući se mnogo toga, ono što bi nas čekalo pri povratku u Otadžbinu bi bilo daleko ispod nivoa na koji smo se tokom vremena ovde navikli. Zbog moguće zvaničnosti ovog pisma neću se upuštati u sve te intimne pojedinosti kojima bih potkrepio ovu tvrdnju, ali bi se one mogle i naslutiti ako se zna da živimo u ekonomski najrazvijenijem delu jedne, ipak, veoma problematične evropske države.

Od svih gubitaka koje sam pretrpeo tokom proteklih godina, samo jedan smatram dobrodošlim, te ga stoga knjižim pod stavkom životnih prihoda: izgubio sam SVE iluzije, a tebi bih dao slobodu da spisak ispuniš po svojoj volji. Nećeš pogrešiti. Duboko sam stoga uveren da se naša zemlja trenutno nalazi pred sveopštim krahom kada će svi ekonomski i društveni tokovi i mehanizmi biti zaustavljeni a dalji razvoj dogadjaja poprimiti sve oblike onoga što trenutno nazivamo "albanskim scenarijem". Da li se, u trenutku kada mnogi naši koje ovde znam i poznajem, po svaku cenu nastoje da svoje bližnje izvuku odande, jedna razborita osoba poput mene može odlučiti da sebe i svoju porodicu, pre svega, stavi pred nova i još teža iskušenja?

Sva dosadašnja obrazloženja išla su na stranu onoga "NE" u mom odgovoru. Pozabaviću se sada i kontaargumentacijom, čija se snaga samo može naslutiti s obzirom na to da uspeva da održi ravnotežu sa tako jezovitim i sumornim "faktorima odvraćanja".

Pre svega, zemlju u kojoj trenutno živim niti sam prihvatio kao svoju, niti ću je ikada prihvatiti. To je nemoguće, pre svega, iz razloga uslovljenih vaspitanjem i životnom dobi, a sa druge strane, na ovdašnjoj javnoj sceni vlada potpuni haos u koji, s obzirom na okupiranost našim domaćim temama, nemam ni snage ni volje da ulazim. Drugo, po genskom zapisu spadam u borce, te svaki okršaj, tim pre kada su ulozi tako veliki kao u našoj političkoj igri, pretpostavljam mrtvilu neke zaklonite i memljive svakodnevnice. I treće, osećam moralnu obavezu da se nadjem i pomognem tamo gde mogu i koliko mogu. Jer, knjiga je, silom prilika, zaista spala na dva slova, a da se bez mene može, siguran sam da me ne biste ni zvali.

Elem, pošto sa stanovišta dnevnopolitičke pragmatike ovo razglabanje nema osobitu težinu osim kao setno podsećanje na kvalitete mog literarnog stila, usudiću se da ponudim nekoliko mogućih varijanti:

1. Pre svega treba izabrati vršioca dužnosti, ma ko da je, s tim što bi razumna i normalna osoba bila veoma dobrodošla.

2. Tokom ovih godina bio sam kolumnista i uvodničar nezavisnog valjevskog mesečnika "Kolubara" iako me urednik i vlasnik lista nikada nije video, niti sam ja, osim jednom u životu, prolazio kroz Valjevo. Ne vidim ni jedan razlog zašto se ne bih angažovao i u pravljenju "Pančevca" bilo kroz pisanje tekstova, konsultacije i dogovore, zavisno od potreba ljudi koji bi ga pravili.

3. Sve ovo bi potrajalo do avgusta kada očekujem da ću moći da dodjem kući i neposredno se suočim sa svim varijantama. Tek tada ću moći da donesem konačni sud o svemu i odlučim o svojim daljim namerama, što će, slutim, za mene biti isto toliko teško i mučno kao i do sada.

Znam, dragi Srdjane, da te moj odgovor neće zadovoljiti i neće ispuniti tvoja očekivanja. Ja zbog toga mogu samo da žalim. Ali u nesreći koja je snašla našu zemlju mnogo toga nam se izmaklo iz ruku pa čak i mogućnost da upravljamo sopstvenim životima. Stoga i ovo moje razmatranje treba gledati isključivo kao proizvod objektivnih i nametnutih okolnosti, a ne kao lični kapric i plačljivo prenemaganje.

Pozdravljam tebe, članove Upravnog odbora i drage kolege iz Redakcije, stojeći vam na raspolaganju.

Živoslav Miloradović