Poštovani uredniče,
U prošlom broju NIN-a objavili ste noticu o odlasku u penziju sekretarice vaše redakcije Šumadinke Radonjić. Gospodju Radonjić ne poznajem niti sam je ikada u životu video. Medjutim, ovo ime već nekoliko godina u mojoj svesti izaziva dubok osećaj neprijatnosti.
Ne želim da vredjam gdju Radonjić, pa sam čak sklon primisli da ona lično sa ovim mojim osećanjem nema nikakve veze, ali bih ukazao na jednu pojavu našeg svakodnevlja čija smo i gospodja i ja nevine žrtve.
Dakle, duboko u mom sećanju nalazi se tekst objavljen u "Politici" u rubrici "Medju nama". U njemu je na krajnje ružan i skoro ogavan način napadnut tadašnji gradonačelnik Beograda, uvaženi Bogdan Bogdanović. Ispod teksta stajalo je ime: Šumadinka Radonjić. Možda, u mnoštvu tada štampanih napada na g. Bogdanovića i celu partijsku frakciju koja se suprotstavila apsolutizmu "čoveka sa suncem u kosi", ni ovaj tekst ne bi zaslužio moju posebnu pažnju. Ali, u njemu se pored ostalih "argumenata" koji su svedočili o disidentstvu g. Bogdanovića nalazio i jedan do tada ne korišten u političkim polemikama. Odnosio se na čarape (bele) i šal (žuti) g. Bogdanovića koji su imali posvedočiti da sa njim nešto nije u redu, ne samo u idejnom i političkom već i u psihološkom i mentalnom smislu.
Osetljivog želuca i sklon gadjenju, nisam mogao da izbegnem loše posledice koje je ovaj tekst imao po moje zdravlje. Tada sam prestao da čitam "Politiku", a početkom naredne godine i NIN. "Ekspres" sam zaobilazio u širokom luku, ali je to posebna priča čiji je sadržaj uglavnom poznat. Zato da se vratimo imenima i njihovim značenjima.
Kad god bih potom naišao na ime g. Bogdana Bogdanovića, kada bih čitao njegov tekst ili prisustvovao skupu na kome je on govorio, tužna i gadna istorija naših političkih obračuna manifestovala se u mojoj glavi kroz sećanje na tekst u "Politici" potpisan sa Šumadinka Radonjić. Osećao sam istu, staru mučninu iz vremena "Odjeka i reagovanja" koje je već zauzelo sramno mesto u istoriji srpskog novinarstva. Sada se u vašoj notici to ime i taj pojam predamnom iskristalisao u lik, u konkretnu, živu osobu koja, eto, ide u penziju.
Kao što već rekoh, veoma sam sklon pretpostavci da vaša Šumadinka Radonjić nema nikakve veze sa mojom Šumadinkom, da su to dve različite osobe koje povezuje samo sticaj nesrećnih istorijskih okolnosti i moja osetljiva i mučnini sklona duša. Ali, ne mogu da se ponovo ne začudim pred pojavom na koju mnogi javni delatnici često zaboravljaju. Svaka reč ima svoga pamtioca, bilo da je kriva ili da je prava. Istorijska amnezija jeste osobina manipulisanog i nesvesnog naroda, ali ne važi za svakog pojedinca.
Možda se nad tom pojavom zamislila i gdja Radonjić kada je poslednji put za sobom zatvarala vrata redakcije u kojoj je provela tolike godine, a možda bi tako nešto valjalo odštampati na svakoj novinarskoj legitimaciji na svakoj stranici novinarske beležnice.
Da bude pred očima.
Zlu ne trebalo.
Živoslav Miloradović
Pančevo
Krajiška 34
Nazad
sadržaj pisma