Da

Dragi moji Nikolini,

Listajuci moju prepisku pronasao sam pismo koje sam 15. avgusta ove godine poslao mom drugu Milanu Mirkovicu zvanom Tale.

Posto ga (pismo) drzim lepim i nadasve zanimljivim, a osecajuci se nesposobnim da ovo sto je ovde kazano, drugim svojim prijateljima, prepricavam na uvek nov nacin, evo vam ga saljem u prvotnoj formi, potpuno isguran da cete razumeti moje dobre namere i odustati od ideje da me proglasiti za dzukelu koju, eto, mrzi da pise originalna pisma.

Pozdrav

Dragi moj Tališka,

Evo da ti se nakon dužeg vremena javim direktno i to bez posredovanja one lenčuge Sprema koji reaguje jedino ako mu posaljem one golopičaste slike.

Danas je ovde Velika Gospdjina (kolika je ne znamo), što će reći pravi švalerski praznik pa zato niko ne radi. Isti slučaj je i sa mnom ergo je moja ekipa u petak popodne svečano zabravila firmu i utekla glavom bez obzira gde će i ostati u naredne dve nedelje. Mogu ti reći da sam taj trenutak jedva dočekao jer sam se ovoga leta baš bio naradio. Sredinom proleća otišao je iz firme, odnosno iz moje grupe momak koji je uz mene jedini bio kadar da rukovodi procesom pa se se sav posao bio svalio na moja pleća. Umesto da me ovaj težak posao koji iziskuje maksimalnu koncentraciju i permanentno trčanje kači svake druge nedelje, kačio me svake tako da sam bio popizdeo i otišao kod gazde da protestujem. Svašta sam bio rekao o krajnje traljavoj kadrovskoj politici i ostalim propustima u organizaciji koji se na kraju svaljuju na naša pleća, protiv čega ne bih imao ništa protiv da kojim slučajem ta "naša" nisu i moja. Bio sam veoma ubedljiv, a uz to i malo ljut, da ne pominjem da sam do sada i uznapredovao u jeziku toliko da mogu da iskažem sve što poželim. Osnovna snaga mojih argumenata je bila u tome što su bili prokleto tačni pa je stvar ubrzo izmenjena. Novi ljudi, medju kojima i moj prijatelj Marokanac Omar ubačeni su u postupak obučavanja, a meni je istog trena nadjena ispomoć. Ubrzo su se prilike stabilizovale ali je tome trebalo par meseci taman da se uleti u leto i veoma žestoku ofanzivu. I da ne dužim dalje (pa čak imam utisak da sam o ovome već pisao) : sada je mnogo bolje, ima nas više, ali posao stalno raste, a vrućinština je opaka. Poslednje radne nedelje mi je već bilo prekojego. Sada se odmaram. Od svih poslova jedino pristajem na preživanje. Evo već treći dan se izležavam u hladu kao šarov. Danas skoro da nisam izlazio iz kuće jer je bilo +800 celzijusovih, a juče smo bili na bazenu i malo se brčkali u termalnoj vodi na mestu gde su jos stari Rimljani dolazili da pare jajca. Zamisli bazene koji se snabdevaju izvorskom vodom i na čijem dnu umesto pločica i betona imaš krupan pesak u jednom i sitan šoder u drugom, a ima još nekoliko klasičnih, velikih a sve u senci stoletnih stabala, trava šišana, svi oko tebe fini i niko ne piša u vodi. I juče je ovde bila takva vrućina da sam se i ispod suncobrana ispekao. Čitao sam meni omiljenog Pekića ("Kako upokojiti vampira") i zaspivao u nekoliko navrata u ležaljci. Po ženama okolo nisam gledao jer su u proseku nikakve, a pažnju su mi privlačile samo one koje su takodje bile nikakve ali su bile veoma ubedjene u nešto sasvim suprotno pa se tako i ponašale. Šalim se, pomalo. Nije baš sve tako, nadje se i ovde, ali tanko... sasvim je druga priča dole, na jugu gde smo otrčali jednog jutra da skupimo dete koje nam je sasvojom bratijom letovalo na par kilometara južno od Ankone. Čim smo stigli Mirjana i ja smo se poubacivali u more. Tu je Jadran sasvim druga priča od one naše Venecijanske kaljuge u koju ću i ovoga leta teško ući, mada volim da se približim moru i osetim mu miris. Mihajlo je sa još petoricom pajtosa tu zakupio bungalov gde su se sasvim lepo provodili. Nije bio ni sedam dana jer je imao isplaniran jedan drugi odlazak, pa smo stoga, pre kraja smene, mi išli da ga skupimo. Proveo se sjajno, upoznao zanimljiv svet medju kojima izdvaja jednu grupu muzičara :dva Italijana i tri Afrikanca koji su svi čukali u one afričke doboše. Mihajlo ih je jedne večeri našao na plaži kako sviraju za svoju dušu pa ih je poizdalje počeo pratiti na svom malom bongu koji nosi sa sobom. Oni su ga čuli, pozvali u društvo i na kraju mu ustupili svoj instrument, pravi afrički bongo da zajedno sviraju. Ostali su tako celu noć. Tipovi Italijani su inače dve pune godine skitali po Africi učeći sviranje u udaraljke kod plemenskih telegrafista, prošli su kroz sito i rešeto i tokom cele noći nisu bili svesni da dijete M.nije Italijanče. Tek kada su mu na kraju priče preporučili da ipak malo treba izaći van Italije i upoznati svet okolo, on nije mogao da izdrži nego im se nasmejao. Kada su ga pitali odakle je, on je pružio ruku ka pučini još prekrivenoj pomrčinom i rekao "eno, odande". Pišem ti ovo bez nekih dubljih i drugih namera ali mi se evo sada uvrće u glavu misao kako smo gledano sa neke druge tačke mi svi zaista "odande" odakle su i Hrvati i Slovenci, Bosančerosi i ostale naše balkanske pizde materine te da je ovo što nam se dogodilo samo opaka ujdurma kurvinih sinova. Znam da znaš ali ti kažem ovo stoga što ja to odavde i vidim očima.

Elem, po povratku s mora Mihajlo je sutradan otperjao u Alpe u Val d'Aostu gde je bio vodja (instruktor) jedne grupe malodobnika iz parohije San Karlo Steeb. I mi, njegovi roditelji smo odmah nakon par dana išli da ga vizitiramo sa ostalim parohijanima i sjajno smo se proveli u tom neverovatno lepom ambijentu. Od mesta gde su odseli do Mon Blana ima nešto više od pišometa. Išli su okolo po planinama a fotku sa jednog od pohoda sam nedavno posalo na Spremovu atresu. Sada pošto se vratio zapalo mu jeda bere kruške. Naravno - za pare. Lepo se plaća - deset marona na sat a lova ostaje njemu. U piceriji i dalje radi nedeljom uveče a sada ga često zovu i preko nedelje, ako ga uhvate naravno.

Protekle nedelje smo se rastali od naše Kamilice koja više neće dolaziti kod nas jer su je upisali u jaslice što je ovde narodni običaj, a i jeftinije je. Bilo je malo tužno tih poslednjih dana, odnosno, MENI je bilo malo tužno dok je Mirjani bilo itekako tužno, pa se tu i plakalo i svašta još. Ovih dana ćemo otići da je posetimo u dedinoj joj vikedici u mestu San Zeno dela Motagna koje se poput kakvog lastinog gnezda zalepilo iznad samog jezera Garda. Tu sam bio prošle godine zakupio kuću Stanišićima (Ilkićima) ali ne dodjoše zbog saobraćajke koju je Staniša imao u Švedskoj. Ovog leta su bili u Pančevu i vratili se medju Hiperborejce pre neki dan o čemu su me uredno obavestili.

Ja, kao što vidiš, nisam došao. Ne znam šta je. Nije da sam se zbog ičega bojao, daleko bilo, nego je moj dominantan osećaj jedno lagano i sve žešće gadjenje. Mošda je problem u tome što su sve informacije koje dobijam o Stradiji isključivo negativne, a ni u onome što mi prijatelji pišu nema ničega lepog (a i kako bi). Zato se u meni stvorio žestok otpor i na pomisao o odlasku, a posle se ispostavilo da se tako štogod ovoga leta ne bi uklopilo u našu finansijsku konstrukciju. Mihajlo je postao punoletan pa smo ga odmah upisali u auto školu što ovde ne košta malo. Kada se tome dodaju sva kraća i duža letovanja, putovanja kao i predstojeća školska godina uz spoznaju da Mirjana više nema posao, priča o odlasku u Serbiju gubi svoj socijalno politiučki kontekst i prertasta u čisto finansijski problem. I tako. Sedimo ovde. Istina, imali smo nekoliko napada snage pa smo započinjali priču o tome kada ćemo da krenemo i šta ćemo da ponesemo, ali smo, pričajući, već znali da mlatimo praznu slamu i da od toga nema ništa. Mihajlo je bio veoma zainteresovan ali su se u medjuvremenu pojavili neki koncerti tokom avgusta pa je i on legao na rudu. Mene jedino brine šte će se desiti ako se u Srbiji ništa ne promeni. U tim okolnostima dolazak sledećeg leta boi tek bio prava ludost. Ne znam, pojma nemam, a o politici neću da pričam jer si ti u tom smislu kompetentniji.

Uzgred, pozdravi mi Milenka Mihajlova i reci mu da sam premietio da u poslednje vreme u onoj njegovoj rubrici objavljuje isključivo moje tekstove iz 1990. godine.Možda ne bi bilo loše da napiše tekst o tome šta ga to vuče čika Žikinim tekstovima i šta on to u njima nalazi nakon deset godina.

Uzgred budi rečeno, osmislite štogod pametno za predizbornu kampanju. Ja vam stojim u potpunosti na raspolaganju. Juče i danas sam spavao, prikupljao snagu i ništa nisam mogao da napišem. Za sledeći broj će već biti štogod.

I još nešto sam hteo da ti kažem. Dok sam pre nekih mesec dana radio u noćnoj smeni, svratila je Mirjana da me obidje. Ja je povedem okolo da joj pokažem na šta to liči, počnem da joj tumačim tehnologiju i, odjednom, primetim da mi srpski zapinje. Jednostavno, u fabrici sam navikao na italijanski pa mi došlo neobično, počeo sam i da nekako štucam, da tražim reči. Zamisli, moj Tališka, tvoj drug ima problema sa govorenjem na srpskom jeziku ! Dokle se to stiglo, moj Talimane?!! I dokle će se još stići !!! Da čovek ne veruje ni sopstvenim očima ni ušima, a kamo li kome drugom!

Inače, nedavno sam zapatio "novu žensku". Ima osam godina, plavu kosu i plave oči. Obožavam je. Zove se Saša i ovde je na letovanju kod jedne familije. U prvim danima boravka ovde, ja sam joj bio neka vrsta tate jer je jedino sa mnom mogla da govori. Ona je iz Sibira, sedam sati vremenske razlike. Tomsk. Tamo u kavezima umesto kanarinaca drže medvede. A ona je tako slatka, bože dragi. Pametnica. Vidi se slovenska duša, a ako neko kaže da to ne postoji neka jede govna. Razlika je bre to. Mi Sloveni se radjamo kao filosofi pa tek onda učimo da jedemo i ostalo. I kad smo kod jela: tamo kod Italijana prvih dana jedva je koju mrvicu uzimala, a kad je dovedosmo kod nas i kada joj Mirjana dade kolače koje je sama pravila, smaza dva puna tanjira, bili smo se prepali da joj ne pozli. Gleda je Mirjana onako filigranski tananu kako briše usta od krema pa kaže: "Ova je naša, pogledaj je samo" . Baš smo večeras bili da je obidjemo. Njena grupa je razasuta po celoj provinciji pa ne mogu da se druže. Ona je smeštena u porodiuci sa četvoro dece. Baš danas pitam tu moju prijateljicu gospodju Silvanu koji je djavo tera da pored svojih četvoro od kojih su dvoje najmladjih izraziti antihristi, u kuću dovodi i peto koje je i jadno i istraumirano pa ima i pravo i dužnost da se ne oseća dobro, da pravi probleme, da ne jede i da kuka za roditeljima. I kaže mi ona: "Vidiš, imamo ovu decu, imamo veliku kuću, lepo dvorište, ne ide nam loše. Često pomislim zašto je to baš tako i uvek dodjem do jednog te istog zaključka: kako je da je, ali ipak nije sve ovo što imamo samo naša zasluga. Moralo je tu još štogod da se desi, moralo je da nam zapadne i nešto što možda u početku nije bilo namenjeno baš nama. Eto, zbog toga smatram da ovo što imamo moramo da podelimo sa nekim, a ako je taj neko još i dete, onda mi je tim draže". Velike reči, moj Tališka, velike samo zbog toga što nisu samo reči. Kuća gospodje Silvane je bila prva u koju smo ušli (osim Rencove i Danijeline) u Ronku. U to vreme u toj kući, tokom jedne sedeljke, okupljene komšije su odlučile da nama dvoma, izgubljenima i istraumiranima, daruju petsto maraka kako bismo za (katolički) Božić 1996. mogli da dovedemo Mihajla.

A kada smo pre desetak dana stigli kod kod dijeteta M, u Val d'Aosti, tamo nas lepo dočekaju i pošto je stvar crkvena, održi se tu i jedna mala misa. Služio je naš Don Roberto, prijatelj naša tri pančevačka popa. I kaže tada Don Roberto u svojoj propovedi otprilike sledeće:

"Nemojte misliti, draga braćo i sestre, da je Hristos uspeo da nahrani onaj silan svet samo tako što je umnožio pet riba i dva hleba. Ne radi se tu o multiplikovanju, o povećavanju kvantiteta. Veličina Hristobva je bila u tome što je ono što je imao umeo da podeli tako da svi budu zadovoljni. Slediti Hristov put, draga braćo i sestre, ne sastoji se u uvećavanju onoga što imamo. Osnovna hrišćanska vrlina je umeti podeliti. O tome svedoče sve nevolje današnjeg sveta i budite sigurni da nama na ovoj planeti neće biti dobro sve dok ne budemo počeli da ono što imamo delimo na način kako nas je naš Spasitelj podučio".

Hoće reći, dragi moj Tališka, da nije ovih i ovakvih pojedinaca sa kojima imam sreću da se susrećem, propao bih odavno "i kao čovek i kao komunista".

A nedavno, kada su ovde bili naši iz "Jedinstva" stigla mi je torba od moje matere Slavke i u njoj, uz domaće djakonije i poklon za Mihajlov rodjendan, i ona video kaseta sa proslave "Pančevca". Mirjana i ja smo odsedeli celu kasetu, a da se nismo ni pomerili. Sve stvari, tek izvadjene iz torbe, ostale su da leže na stolu. Kada se snimak završio seo sam za računar i mom drugu D. Arsenoviću uputio sledeću poruku.

Dragi D,

Upravo sam odgledao video kasetu sa proslave godišnjice Matore novine, video sve vas tamo i otišao u tri pizde materine.

Naravno, niste vi ni najbolji, ni napametniji ni, ako hoćeš, najnormalniji, ali ste JEDINI koje ja imam.

Upravo se lečim od ove spoznaje.

Tvoj

Uz snažan osećaj da ima još mnogo toga što sam želeo da ti kažem moram da prekinem jer sam se umorio, a ja ne želim da mi obraćanja tebi budu napor.

Pozdravi mi Vericu.

Ako vidis Onog Sprema, pozdravi i njega

Vaš