Dragi moj Dobrice,

Iskidah se, prijatelju, premišljajući da li da Ti napišem ovo pismo ili ne. Prepukoh načisto. Napisati sve što mislim i osećam, a ne zapasti u patos, u memlu srceparateljstva, u neprimerenu, otužnu sladunjavost... Vremena su ružna i svi su danas do Boga preosetljivi, svi tronuti i dirnuti, skloni patnji i plaču.

I kome da pišem ?

Kome da pišem kad Ti nisi čovek već moje lepo sećanje na detinjstvo, na prve stihove koje sam učio napamet, sećanje na "Orfeja medju Šljivama", na prve brojeve "Raskovnika" gde si, na moju radost, objavio i svoju prvu priču "Doba duleka". Bio sam Tvoja čitalačka senka, mada Te nikada nisam video. Uostalom to i jeste prava sudbina pesnika. Ima li veće sreće nego kad pesnik postane sopstvena pesma.

Prošle su godine, zagazilo se u kako kažu "srednje doba", nisam više onaj dečko, a Ti si mi samo dragi lik koji srećem medju knjigama svoga sina. I nikad do sada da Ti išta napišem. A govorio jesam. I lepo i mnogo. Govorio Tvoje stihove i svojoj prvoj ljubavi i svom dečaku, onda kada sam pokušavao da ga naučim šta je to lepa, čista, od srca otrgnuta reč.

Ove večeri pročitah Tvoju pesmu "Srpski pesnici na Palama". Lepa pesma, erićevska, jasan, meni tako znan stih. A misao, moj dragi Dobrice? Gde ode Tvoja misao čime se zamuti bistrina Tvog duha?

Zar si se u ovoj tmuši i tmini toliko pogubio da ne raspoznaješ ljude od neljudi i ne razlučuješ zamajani i zavedeni narod, koji gine i krvari, od zlica koje ih gurnuše u krvoproliće bez kraja i konca, bez pobedjenih i pobednika.

Kome Ti to pevaš na Palama? I šta pevaš?

Pevaš li onima koji su u proleće lanjske godine zakrvili bosanska sela i podigli komšiju na komšiju? Pevaš li onima za kojima će, kad sve ovo stane, ostati dugi nizovi grobova nevino stradalih na sve tri zaraćene strane? Kao i mnoge druge i Tebe su obmanuli i žedna preko vode preveli, moj Dobrice. Istina, ale kojima se rugaš žive i u Americi, ali one tamo gledaju svoja posla. Mi stradamo "od zla domaćega". Od zla i srpskog i muslimanskog i hrvatskog. Od onih koji su ovaj rat započeli da bi harali i pljačkali, da bi otimali i uzimali. Gine narod na sve tri strane, zubima se kolje, jer su ale posejale mržnju, zakrvile i zavadile.

Zar Ti to ne vidiš? Zar ne znaš da oni koji su te gostili po Palama i kojima si pesme pevao nisu narod mučenički i stradalnički nego gazde i aramije, pustahije i podmuklice koji bi sutra i rodjenu mater izdali za marku ili dve. Zaleću se u crkvu ko ovnovi na solište, sve sami bivši Titovi pioniri, napredni omladinci, partijski sekretari. Neka su bili i to što su bili, ali medju sada najgrlatijim Srbima, nalaze se upravo oni koji su popove za brade čupali, koji su na krsno ime pljuvali, koji su u crkve ovce nagonili, koji su se na samo pominjanje "P" od Pravoslavlja za pištolj hvatali. Njima su i tvoji stihovi "zaudarali na četništvo". Prekonoć postadoše verni i bogobojažljivi, krsteći se po sveže okrečenim crkvama, mlateći nevešto krst preko grudi, skrivajući prazninu svoje nesrećne duše. Varaš se ako misliš da su to skrušeni pokajnici. Znaš i sam da su to jagnjad pod vučjom kožom, spremna da sve one, koji još uvek pamte čak i tri godine pre ove, koji na telu i duši nose tragove njihovog knuta, u izdajnike da proizvedu, za dušmane srpskog roda da proglase. Što ih ne upita gde završava humanitarna pomoć, ko trguje naftom, oružjem, cigaretama... Što ih ne upita odakle im ona luksuzna kola, čiji novac troše po beogradskim kockarnicama, čije kučiće helikopterima vozaju, ko ugoščuje i hlebom i solju dočekuje belosvetski ološ, kriminalce, ubice, pederaste i drogoše koji kao crni gavrani padaju po rasklaćenoj zemlji Bosni? Što ih ne upita kada će se već jednom odbraniti kada već oko hiljade muslimana leži pod crnom zemljom. Malo je medju tim žrtvama "mudžahedina" i bojovnika, a ponajviše nejači i nevinih. Isti takvi stradali su i na srpskoj strani, od zlikovaca, od raspamećenih i sumasišavših, od krvi žednih dojučerašnjih komšija. Ne upita li se dragi Dobrice, odakle niče tolika mržnja, iz kojeg to semena. Jesi li tokom svojih nekadašnjih pesničkih pohoda po bosanskim školama uspeo da uhvatiš i tračak te mržnje medju dečicom koja su ti tapšala? Znaš li da je medju njima već mnogo, mnogo mrtvih. Oni su ubili našu decu, ali smo i mi njihovu. Zamisli, očiju ti, novu srpsku državu sazdanu na dečjim glavama. Možeš li to? Misliš li da će to biti srećna država i da će u njoj živeti srećni ljudi ?

Zbunjen i raspamećen, nesrećan i slomljen, zlo slutim i zlu se nadam, a Ti se rascvrkutao.

Što ne upita nekog od ljudi stradalnika, od onog jada i čemera što trune po rovovima i zasedama, šta misli i čemu se nada posle rata? Da li će Bosna moći da živi iskomadana i okrvavljena, ko će smiriti osvetu, ko podići zidove i razdvojiti omražene kad krv teče umesto vode?

Sav ustreptao ti pevaš o "Mladoj Zemlji Srpskoj", a znaš da to nikad nije bila samo srpska zemlja, već zemlja Bosna, krvava, mučna i gorka, zemlja teških, opakih ljudi. Zar nisi nikad čitao Hrvata Andrića, Srbina Ćopića, Muslimana Selimovića? Zar si sve zaboravio, moj Dobrice, pa posle terevenki "po salama i halama" podprozoriš onima koje treba opominjati i podučavati mudrom rečju patrijarha Pavla. Da se zlo zaustavi, da se žrtvom spere bruka. Jer ako medju muslimanima ima zveri u ljudskom obliku, da li i mi zveri treba da postanemo i uz to da naše zverstvo još i slavimo? Kaži mi, brate Dobrice, da li je selo u kome je 70 odsto Srba srpsko selo? Reći ćeš - jeste. A da li je muslimanska kuća u tom selu - srpska kuća? Može li pošten čovek i domaćin, Srbin i Pravoslavac da mirne duše nastavi život na tudjoj tečevini, pod tudjim krovom? Čovek si Seljak i znaš kakva se sreće krije pod tudjim slemenom. Što to ne napisa u tvojoj pesmi? Što se ne zapita od koga utekoše silne muslimanske izbeglice i razmileše se po tudjini? Od sebe ili nas? Od dobra ili od zla? I kako će oni koji im budu ušli u kuće, pokupili mal i preorali predačke njive, kako će se boriti sa nedosanjanim snovima i živim uspomenama bivših kućedomaćina koje će ih kao utvari i morije svakonoćno pohoditi i šuškati im po budžacima tudje im kuće i ognjišta?

Slušao si sigurno kako muslimani bezglavo jurišaju na srpske položaje, kako ginu kao mušice, bez oružja, bez valjane komande, bez ičega. Neupita li se odakle im ta snaga, šta ih goni u smrt? Muslimanski fundamentalizam ? Neće biti. Ne može fudmanet da se usadi za godinu ili dve. To se teše decenijama. A, ako nisi zaboravio, Bosna je bila Titova Bosna. Sećaš li se gradova: Drvara, Bihaća, Jajca, Foče, Prozora, sećaš li se Tjentišta, Zelengore, Volujka... To su bila svetilišta vere kojoj je većina od nas pripadala. I današnji "mudžahedini" i "fundamentalisti", svi rodjeni posle Drugog rata, kršteni su u toj crkvi, pa smo, hteli ne hteli, iste vere i slične pameti. Sada odjednom, oni su džihadovci, a mi odbrana Evrope od nadirućeg islama. Nije nego. Nešto je drugo tu po sredi, nešto drugo goni te jadnike da ginu kao leptirovi. Možda očaj, užas, beznadje, možda težnja ka kolektivnom samoubistvu... Jer, moraš znati, Bosna je podeljena još pre bosanskog rata. I to samo na dva dela . Srpske i hrvatske vojske samo odradjju zacrtani plan.

A Ti se, dragi moj, zaleteo da podilaziš, da sladiš i zasladjuješ, kao da je krvava bosanska tragedija samo stari partizanski film, kao nešto što nije naš beleg i naša sramota od sad pa do vijeka.

Kako ćeš sutra, onima koji dolaze da objasniš tvoje stihove:

"Snimatelji sa Avaksa/uznemireno šalju signale/S pesnicima su ptice i masa/srpskog naroda! Palite Pale", a dobro znaš da sa "Avaksa" nisu paljene Pale, već su sa "Avaksa", nekad ponosnom narodu bacali pakete sa lekovima i dečjim lutkama. Izgibe sav narod, moj Dobrice, utrnuše silna ognjišta i srpska i muslimanska i hrvatska. Izgiboše silni Bosanci, nestadoše moji prijatelji, srušiše se moji divni, moji prelepi gradovi, moj Dobrice, sve se pretvori u prah i pepeo, a da sa "Avaksa" ni kamičak nisu bacili. Sve to učinismo svojom voljom i svojim snagama . Učinismo tako prilježno, tako precizno i dosledno da su oni po "Avaksima" povraćali od muke slušajući koliko je poklano, na ražanj nataknuto, kolko je trudnica rasporeno i očiju izvadjeno.

(I gde se seti te MASE, sreće Ti. Pokojni Staljin bi te pored ikone okačio. On je prvi počeo da narod naziva MASOM jer je znao da je MASA naša sudbina. I naša tužna budućnost).

Reći ćeš Ti, reći će i mnogi drugi: ONI su klali, nismo MI. Nisam siguran, moj Dobrice. Svi su oni mi i mi smo oni. Jedan je ovo narod u prokletoj avliji prokletog vremena. A oni, iz tog naroda koji imaju pameti i Božjeg dara, poslati su da zlo suzbijaju i nište, a ne da mu pod prozorom pevaju. Nemoj zato biti tako siguran u Božju naklonost. On bar zna šta je pravda, a šta je krivda. I ne povedi se za lukavim u "punim salama i halama". Mnoga su njegova lica i silna je snaga njegova.

Zagnjuri lice u šake pa razmisli ko smo bili i kuda smo išli, a gde smo stigli. Razmisli i ko nam je predvodnik i kakva su mu dela. Okani se sirotih duhom, podlaca i licemera koji zagadiše sve čega su se takli. Ne dozvoli da Tvoje ime i Tvoju Poeziju koriste kao jelenje rogove na koje će kačiti svoje krvavo oružje. Zagadili su nam i Ime i Istoriju, sadašnjost i budućnost. Ti si ipak Pesnik besmrtnik i nemaš pravo da grešiš. Deo si moje duše i mog sećanja.

Ne dozvoli, molim te, da Te čupam iz sebe, jer su me ove sramne godine toliko ispostile i osiromašile da mi je sećanje jedino što imam.

U Pančevu 29.decembra 1993.