Dragi moj Antonio, dragi naši Mekinići,

Osnovni razlog našeg i mog dugog nejavljanja je moja nedoumica oko toga da li će ovo pismo uopšte stići na vašu adresu i da li bi sa već prokaženim pečatom na kovertu moglo da vam donese neprilike. Iznenada ukazala se šansa da ovo pismo ipak bude poslato pod drugačijim okolnostima. Ne znam da li si ti Ante u zemlji ili si kao i ostali pametan svet zbrisao preko granice, ne znam ko je ostao u kući Mekinića, šta se sa vama zbiva, jeste li živi, zdravi i čitavi.Zato pišem i tebi i vama, pa ko pročita neka odgovori.

Pokušavao sam u više navrata da se raspitam o vama. U vreme pre ovog krvavog rata, kada sam jedne prilike telefonom dobio Mesnu kancelariju, jedan veoma osoran glas mi je priopćio "da Mekinić više ne radi ovde", a moji brojni pokušaji da se iz drugih izvora raspitam o vama, propali su. Posle je naišao rat, pa sam zaključio da je bolje da ćutim. Poslednji pokušaj učinio sam krajem novembra prošle godine kada je ovdašnji župnik, fra Ivan Kovačević, inače moj dobar prijatelj, dobio "prekomandu" u Hajdelberg novembra prošle godine. Molio sam ga da odande nazove župni ured u Stobreču i pita za vas. On se dugo nije javljao, pa sam tek nakon nekoliko meseci od njegovog orguljaša ovde u Pančevu, saznao da se sa "prekomandom" iskomplikovalo, te da je umesto u Hajdelbergu on nastavio karijeru u samom Splitu, prvo kako mi se čini na Mejama, a zatim u nekom samostanu u samom gradu. Ako vam nije teško, potražite ga. On će vam pričati kako je ovde bilo pre godinu dana, jer je sadašnja situacija mnogo teža i tragičnija.

Odakle sad da počnem, kada imam toliko toga da kažem? Pre svega, ja i moji, Mirjana i Mihajlo smo isti oni koji smo i bili. Ni najočiglednije manifestacije nacionalne paranoje, nisu nas izmenile ni za milimetar. Odolevamo, ali košta. Sva sreća te imamo krug istomišljenika, postoje oaze zdravog razume gde se sklanjamo od svakodnevnog terora nacionalne isključivosti, i vulgarno političkog pragmatizma. Pošto je TV ekran glavni izvor te pošasti, zvaničnu televiziju ne gledamo već samo nezavisne kanale NTV Studio B, i TV "Politiku", koje su pravo osveženje u otužnoj i rigidnoj TV ponudi. Čitamo "Borbu" , "Vreme". Odnedavna na našem televizoru ujutru hvatamo HTV što gledamo samo kao kuriozum. Po načinu saopštavanja potpuno je indentična Televiziji Srbije, koja je spala na samo dno profesionalnosti i elementarnog morala.

Kada sam rekao da me moji politički stavovi "koštaju" mislio sam pre svega na otpuštanje iz službe. Čim je nakon lokalnih izbora u maju prošle godine na vlast u opštini došao SPS, prva odluka im je bila preuzimanje osnivačkih prava nad glasilima, pa je tako otpočela moja tiha likvidacija. Na ovaj potez su se odlučili jer im je "Pančevac" i Radio Pančevu odavno kost u grlu. Od samog ustoličenja socijalista, "Pančevac" je u oštroj opoziciji prema vlasti što je po novoj modi kvalifikovano kao nacionalna izdaja. Nekoliko puta su pokušali da mi slome kičmu, ali uzalud. Najviše sam im smetao u vreme zakuvavanja ratne histerije, ali su na čelu Opštine tada bili ljudi koji su "pretekli" još iz delegatskog sistema i, u medjuvremenu, se opredelili za opoziciju. Oni su mi čuvali ledja tako da sam u novini udario žestoku kontru protiv rata i ludila. Zajedno sa grupom koja me je podržavala proglašen sam za narodnog izdajnika, prodanu dušu, i plaćenika g.g. Tudjmana, Genšera, Moka, Izetbegovića pa čak i turskog predsednika kome moji politički oponenti ni ime nisu znali. Zajedno sa koleginicom koja je uredjivala Radio Pančevo napravili smo čudo medju lokalnim glasilima u Srbiji. To je trajalo do juna 1992. kada na opštinskim izborima pobedjuju socijalisti tako da su me ubrzo posle toga smakli. U novembru sam ja, moj direktor i lektorka dobili otkaze, a moja novina postala sluga režima. Ubrzo smo pokrenuli novi list pod imenom "Novi Pančevac", ja sam zvanično bez zaposlenja i radim za honorar. Mirjana čija je firma stala još juna 1992. je takodje sa mnom, radi na oglasima i obavlja poslove sekretara redakcije. Nas četvoro-petoro stalnih i desetak spoljnih saradnika radi na nekih dvadesetak kvadrata prostora u koji se ulazi direktno sa ulice.

Toliko o poslu.

Prilike u zemlji Srbiji su jezovite. Glad kuca na vrata i prozore. Moji mesečni prihodi ne premašuju 50 maraka, a to se računa u bolje. Robe je nestalo iz prodavnica, sve je opustelo, počelo je da nema hleba, nestaje mleka, uvodi se racionalisano snabdevanje, istina bez tradicionalnih tačkica ali na nekakve potvrde. Prvi paket sa nešto deterdženta, soli šećera, ulja i brašna podigao sam pre nedelju dana. Bio je to istorijski dogadjaj. Naše prvo sledovanje. Ko zna kad će doći poslednje.

Politička scena Srbije je uzavrela. U vazduhu se oseća da će sve veoma brzo pući i odleteti bestraga, ali imam utisak da će cena biti previsoka. U Beogradu je počelo, u Beogradu će se završiti, ali će se kola slomiti preko ledja onih koji niti su luk jeli, niti mirisali. Medju narodom vlada smutnja i dezorjentacija, vlast se koristi još nevidjenim načinima da zamagli, slaže, zloupotrebi naivnost i prostotu puka. I Gebels i Al Kapone i Joška Staljin, bili su bedni amateri. Kradja i korupcija su neverovatne. Država tone i drpa ko šta stigne. U moru siromašnih i sve siromašnijih ima onih koji su odavno milioneri, računato u dojče markama. Inflacija je neverovatna, preko deset odsto na dan. Upravo danas dok ti ovo pišem marka je na crnom tržištu sa 22 hiljade najnovijih dinara (ujutru) skočila na 30 hiljada (popodne). Od nula na novčanicama smo totalno izludeli. Računalo se u milijardama, pa su onda skinuli šest nula. Tako je milion postao jedan dinar. Sada opet Jovo nanovo. Prolaze dani a da ne potrošim ni cvancik. Kupujemo isključivo hleb, a ostala plaćanja obavljamo čekovima jer dok stignu na naplatu, vrednost im se prepolovi. Uostalom gotovog novca je sve manje. Najveći diler i monetarni prevarant je sama država. Na sceni je nevidjeno guljenje naroda nezapamćeno od turskih vremena. Sada su nam uveli da čak i TV pretpaltu plaćamo kroz račun za struju. Na potrošenu elektriku nabace ti još 100 kilovata pa to ide za TV Srbije. Užas. Dobro još i vazduh nisu počeli da naplaćuju.

Sve se odvija po principu jeb’o lud zbunjenog, od čega nisu imune ni srpske opozicione stranke. U našoj varoši je veoma jak mirovni pokret dok su sve opozicione stranke, bez obzira na stav centrala u veoma dobrim odnosima i tesno saradjuju na lokalnom planu. Tako se unutar udružene opozicije nalaze čak i Demokratska zajednica vojvodjanskih Madjara zajedno sa izrazito nacionalno obojenim Srpskim pokretom obnove. U susednoj opštini Kovačica veoma je jaka Liga socijaldemokrata Vojvodine na čijem je čelu onaj zajebant Nenad Čanak. Ovde sve više jača vojvodjanska opcija tako da slutim vreme kada će se sve gradjanske stranke okupiti pod okriljem jedne ragionalno orjentisane vojvodjanske partije. U našem gradu nije bilo naročitih nacionalističkih ekscesa, ali je zato budalaština i gadosti za izvoz. Najžešći sporovi su na medjusrpskim relacijama, što će reći: socijalisti protiv svih ostalih. Vladajuća stranka je ostala bez ijednog pametnog čoveka pa nam se po opštini i na čelu javnih službi vuče, uz retke izuzetke nevidjen šljam i ološ. Da im čovek orah iz ruke ne uzme.

Zbog loše podobnosti od koje sam bolovao i ranije, oružana sila me je zaobišla prilikom mobilizacije, ali s obzirom na sve što se dešavalo na frontu, teško da bih ja i pristao na ovu kombinaciju. Iz neposredne blizine, dok sam novinarskim poslom u nekoliko navrata boravio u Slavoniji, video sam raspad JNA u svim njenim segmentima, užasnu hipokriziju i neverovatan sunovrat. O svemu tome će se tek pisati knjige, ali će istina, uveren sam, veoma brzo isplivati na videlo. Ko će sve tu ispasti kriv, videće se, ali sam siguran da nevinih nema. Mrtvi su.

Mihajlo nam je već dobro porastao. Pohadja peti razred. Često se sećamo vas i divnih trenutaka koje smo zajedno proveli. Za njega to je sećanje na neki davni san, jer se već saživeo sa siromaštvom. Ove jeseni smo jedva namakli da mu kupimo patike i osnovni pribor za školu. Da nije švercera i odlazaka u Madjarsku, ne bismo ni to uspeli. Čokoladu nije video već mesecima, dok mu moja majka koja je pre par dana bila u Subotici nije donela. I sam odlazak autobusom do Beograda je za nas veliki izdatak tako da sam od proleća svaki put za Rušanj išao biciklom. Do tamo ima 35 kilometara, pa sam natukao solidnu kondiciju. Auto (kupili smo u decembru 1990. jugo 45) vozimo samo kad je preka potreba i to po gradu. Benzin staje od 2 do 2,5 DM i ima ga samo kod švercera, a prodaje se svakakvo djubre. Od početka godine nismo kupili ni jedan jedini odevni predmet, osim sitnica za Mihajla. Jadno i bedno, a ako me pitaš dokle će to trajati i kako će se završiti, ne bih mogao da ti kažem. Svi nešto čekaju, a sva je prilika da se ovako dalje ne može i da je kraj blizu. Stariji ljudi, poglavito penzioneri sve češće dižu ruku na sebe. Od marta do oktobra u našoj varoši ubilo se oko dvadeset osoba, uglavnom starijeg sveta. Beda, glad i očaj. Bolnice su kao zbegovi, prazne, hladne, bez lekova i osnovnog materijala. Mnoge škole još nisu nabavile gorivo za zimu, a po svemu sudeći neće ga ni nabaviti. Sve su to lepote u koje nas je uvalila Miloševićeva družina. Treba još samo sačekati da blesavi narod to i shvati. On je i do sada plivao isključivo zahvaljujući televiziji. To je razornije i opasnije od svakog oružja. Znaš onu Aristotelovu maksimu: Daj mi TV dnenvik i pomeriću zemljinu kuglu. To što se uradilo u srpskim medijima tokom proteklih godina, samo je dno beščašća svake vrsta. Ipak u svemu tome nekoliko se održalo. Pomenuo sam ih na početku pisma. U toj družini je i moj "Novi Pančevac". Imamo gomilu teškoća, ali nećemo odustati.

Mirjani je u julu umro otac. Mučio se mesec dana. Dobio je izliv krvi na mozgu, ostao nepokretan, pojavio se dekubit, a vrućina, nemaština i nemar su učinili svoje. Ugasio se kao sveća kad dogori. Sahranili smo ga 7. jula. Njegova bolest i smrt su nas omele da se malo više posvetimo zemljoradnji jer je to jedina mogućnost za opstanak. Prošle godine smo nabavili dve koze, imali smo jariće, petljamo nešto sa živinom, kunićima, ali sve to teško ide, otima se pod rukom. Nismo navikli. Nedavno smo obrali kukuruz. Nije loš prinos s obzirom da je bila žestoka suša i da zemlja nije videla ni gram veštačkog gnojiva. Na proleće ćemo drugačije, mada je sve teže za obradu jer nafte ili nema, ili je neverovatno skupa. Moraćemo sve ručno, kao nekad.

Veoma bih voleo da znam šta je sa vama. Slutim da ni kod vas ne cvetaju ruže. Beda je univerzalna jugoslovenska kategorija, a ludaci su veoma raširena prirodna pojava. Nadjite nekakvog načina pa nam pošaljite pismo. Napišite mi da li mogu da šaljem direktno odavde (pošta za Hrvatsku ide bez smetnji) ili da koristim madjarsku vezu.

Ukoliko je Ante u Nemačkoj, pošaljite mi njegovu adresu ili broj telefona.

Javite se.

Mnogo vas vole i pozdravljaju Miloradovići. Živite u našim sećanjima kao draga uspomena, kao san koji se nikada više neće ponoviti. Da me nije pritisla sva ova nemaština i čemerna svakodnevnica, plakao bih naglas za svim onim što sam kao čovek izgubio raspadom naše bivše zajedničke otadžbine. Nije mi žao sistema niti granica (baš me briga za njih), žao mi je naših zajedničkih dana, naših susretanja i druženja za koje slutim da nikada neće biti kao ranije. Kako su nam pokrali duše, kako su nas teško zajebali... Kad kažem ONI ne mislim ni na jednu naciju već na bitange, protuve, razbojnike, kurvine sinove i rodjake im. Nadam se da će doći dan kada će im biti sudjeno za sve ovo, ukoliko im u medjuvremenu ne presudi njihova luda glava.

U Pančevu Vaši Živoslav, Mirjana i Mihajlo

22.10.1993